Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Један од најталентованијих српских песника, утопио се у Јонском мору код Крфа, 16. маја 1917. године, када је брод којим се враћао у отаџбину у Првом светском рату торпедовала немачка подморница. С писцем Симом Пандуровићем, једним од оснивача српске модерне, уређивао је часопис "Књижевна недеља".
У Првом светском рату повукао се са српском војском преко Албаније, после чега је отишао у Француску.
Лирика му је аутентична, веома сензибилна и флуидна, музикална у ритму и емоцијама, окренута унутарњем животу, маштању и халуцинацијама. Његов песимизам исказује визију смрти, злослутности и дубок лични бол, а песма "Можда спава" убраја се у најизразитија лирска остварења симболизма у српској поезији.
Дела: збирке песама "Утопљене душе", "Ми чекамо цара".

Утопљене душе

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема вец идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом...Да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглeни вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе