Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

У веку који је у нашем песништву и поетици имао невиђено много стилова и преврата издвајало се, по превасходству, име Десанке Максимовић, чије је песничко казивање налазило пут до тако различитих њених савременика. Њене песме су читале, волеле и памтиле генерације читалаца.
Од прве збирке (Песме, 1924) до збирке њеног зрелог доба (Тражим помиловање, 1963) живела је своју поезију и песмовала своју свакодневицу на јединствено пријемчив и уметнички упечатљив начин.
Десанка Максимовић (Рабровица код Ваљева, 16. маја 1898 - Београд, 11. фебруара 1993), поникла у ваљевској питомини, у природној средини коју је занавек понела и тако присно уткивала у своју лирику, створила је у завичајној Бранковини, где је, по сопственој жељи, сахрањена, мало песничко светилиште.

У Ваљеву јој је, што је код нас диван изузетак, за живота подигнут споменик у центру града. Смештена у крају порте бранковачке цркве, задужбине Ненадовића, њена хумка, подинута по узору на скромна и проста сеоска гробишта, постала је место ходочашћа многих песника, уметника, културних радника и поклоника њеног песништва. Песме Десанке Максимовић су заступљене у многим антологијама, па и у њима се, поготову љубавне, рефлексивне и родољубиве песме, издвајају нарочитошћу лирских сазвучја и дубоке људске интиме. Ако би се у нашем песништву, тако разуђеном и судбинама неуједначеном, бирали достојанственици овог позива, Десанка Максимовић би била, ма са ког краја прилазили томе, једно од челних имена.
Српско наслеђе
Десанка и слово о љубави