А Милановић све релативизира
Фрањо Туђман, први председник Хрватске учесника у убиству Александре Зец је узео у лично обезбеђење, други хрватски председник Стипе Месић га је помиловао, а данашњи председник Хрватске Зоран Милановић тврди да званични Загреб нема ништа са случајем убиства породице Зец. Милановић се још пита шта хрватска држава још треба да учини за породицу Зец.
Овај пример најбоље илуструје однос Хрватске према страшном злочину који се десио у децембру 1991. године.
„Породица Зец је била позвана у владу, да сам био премијер, ја бих их позвао прве. Добили су одштету. Што још треба? Сад вас морам директно питати, што још треба?" запитао се председник Републике Хрватске Зоран Милановић.
На конференцији за новинаре пошто је уручио одликовање некадашњој премијерки Јадранки Косор, Милановић је одговарао на питања новинара и приметио да је његове изјаве о породици Зец можда звуче грубо, али ће, каже, ипак поновити.
"За оне који то не знају јер су били мали, за оне који су били млади, па нису довољно упућени, и за оне који имају довољно година и који ово слушају, и толико су цинични да ће, без обзира на то што ја рекао, они даље по своме, говориће као што је ЦМС, јуче рекао да је прешао на страну зла на којој су Младић, Туђман, Млаћо - све су они то ускупусали заједно...", рекао је Милановић и додао:
„Случај Зец пре тачно 30 година је случај мучког, кукавичког убиства једног загребачког месара, Србина по националности, богатог човека, о којем се причало свашта, што ме овде уопште не занима. Дакле, жртва број 1 је Михајло Зец, загребачки месар из центра града с кућом на Трешњевци, човек са доста новца, са породицом, са троје деце, човек који је многима позајмљивао новац".
Нашла се, казао је, група криминалаца у униформама хрватске полиције, већина с озбиљним предратним досијеима, људи без морала, емпатије, који су нашли лаку мету, или им се барем тако чинило.
„Човек је богат, може да буде опљачкан, а и Србин је, неће нико трепнути. Вуковар је пао три седмице раније, један од учесника у том гнусном чину је имао породицу у Вуковару која је настрадала, што га никако не оправдава. Други су очито имали криминалне намере, што се показало и касније", казао је Милановић, јавио је ХРТ. Додао је да су, пошто су грешком правосуђа пуштени, завршили у затвору због других кривичних дела.
Према Милановићу, ради се о, како каже, „људском талогу" и са тим греховима хрватска политика, с чином убиства, одузимања људског живота, нема ништа, па ни Туђман, па ни тај несретни Владо Шекс”.
Занимљиво је што Милановић сматра да је довољно да се Република Хрватска одужи преживелим члановима породице Зец за оно што им је учињено, да их позову у владу и да им дају одштету. А како је то по његовом мишљењу већ учињено, онда би ту требао бити крај приче. Какве улице, каква извињења, какве комеморације, какви бакрачи, пита се колумниста портала „Индекс“ Гордан Духачек.
Тиме Милановић наставља дугу традицију својих претходника на позицији председника Хрватске и њиховог односа према породици Зец, што, укључује и однос према починитељима и помагачима тог злочина.
Припадници резервног састава МУП-а Муниб Суљић (за којег су сведоци рекли да је убио 12-годишњу Александру и њену мајку Марију), Синиша Римац, Игор Микола и Небојша Ходак постали су својеврсни лакмус-папир за однос председника Републике Хрватске према убиству својих грађана, Михајла, Марије и Александре Зец.
За разлику од породице Зец, њихови убице су имале среће са институцијама и са председницима Хрватске. Наиме, полиција је осумњичене врло брзо пронашла и они су признали злочин. Но, због техничке грешке њихова признања проглашена су неважећима, а након што их је у притвору посетио њихов заповедник Томислав Мерчеп, у том тренутку у МУП-у високопозиционирани хадезеовац, више нису били расположени за разговор.
Тадашње Јавно тужитељство није тражило да се овај случај доведе до краја. Активист за људска права Зоран Пусић је сведочио да је прегледао документацију ДОРХ-а у случају убиства породице Зец.
„На тој одлуци суда пише црним фломастером 'не се жалити'. Јасно је о чему се ради. Ја сам имао тај документ у руци, не знам ко стоји иза тога, али знам да је потписано с В. Ш.", испричао је Пусић.
Државни адвокат у то време био је Владимир Шекс. Он се касније у јавности бранио тиме да је све био сплет несрећних околности.
У сваком случају, иако су убили двоје цивила и једно дете, притом носећи униформе МУП-а, злочиници су врло брзо пуштени на слободу, као да се ништа није догодило. Још горе, неки од њих су наставили своје ратне каријере прилично успешно.
Синиша Римац (рођен 1973. у Борову Насељу), за којег су свједоци рекли да је упуцао Михајла Зеца, а касније повезао очи Александри пре него што је добила метак у главу, завршио је као припадник елитне јединице која је чувала председника Фрању Туђмана.Туђман је сигурно знао ко је Синиша Римац и што је учинио, али му то није сметало, држао га је уз себе. Римац је догурао и до чина бојника. Тек је 2005. осуђен за једно друго убиство, Александра Саше Антића.
Тада Римцу у помоћ помаже други председник Стипе Месић, који доноси одлуку о његовом помиловању пре краја одслужења казне.
Месић је на крају својег другог мандата 2010.године смањио затворску казну припаднику резервног састава хрватске полиције, тада 36-годишњем Синиши Римцу, који је осуђен на осам година због убиства српских цивила у Пакрачкој Пољани 1991. године. Римац је тако одслужио много мање од пресуђених осам година за убиство Александра Саше Антића, док се за учешће у убиству обитељи Зец посве извукао.
Преживелим члановима породице Зец је Хрватска, после медијског притиска, исплатила једнократну новчану помоћ у износу од 1.5 милиона куна 2004. године. Није то била одштета, како је јучер рекао Милановић, јер држава ни тада није признала да је нешто погрешно учинила као држава.
А учинила је много тога погрешног када је реч о убиству породице Зец, не само понижавајући жртве већ и награђујући починиоце. Дакле, Хрвтска треба да учини још доста тога ако жели да у овој мучној причи коначно дођемо до правде за Михајла, Марију и Александру Зец. Признати кривицу, извинити се, исплатити праву одштету, закључује колумниста „Индекса“.
Ауторска права Радио Оаза 2026