Да ли је овај последњи напад резултат Ваше књиге? Је ли било пријетњи у међувремену?
МУСТАФИЋ: Није било до сада ни вербалних напада. Ово је први напад, и то прилично бруталан. Заиста није било чак ни телефонских позива. Ја сам и рекао, кад је у питању књига – мене плаши ћутња о књизи, не плаше ме пријетње. И изгледа је управо ћутња о књизи била кобнија за мене него вербалне пријетње.
Морате признати да је реакција била брза: практично се није штампарска боја ни осушила на књизи, већ сте нападнути?
МУСТАФИЋ: Преживио сам три атентата, девет и по мјесеци ропства, од тога седам мјесеци није се знало да сам жив, а овдје су тако здушно и лијепо учили Фатиху. И то је тако било док нису чули да сам жив: кад су сазнали, истог момента почели су псовати. А док сам се водио као нестала особа, све најљепше о мени... Онда сам покренуо питање Сребренице, најавио лавину протеста, у Тузли, па у Сарајеву, па су дошле двије честите жене из Сребренице, мајке, плачући код мене, и рекле ми како су из повјерљивих извора чуле да треба исте ноћи екипа људи бити убачена у Сарајево и да мене ликвидирају. Имао сам, сасвим случајно, визиран пасош и за ноћ сам фактички био у Њемачкој. Ја сам тада побјегао. Оне су ме након десет дана звале и рекле да су разговарале с Изетбеговићем, да се вратим и да су припремиле нове протесте. Након тога сам праћен од стране полиције, а на Али-пашином Пољу дословце премлаћен на најбруталнији начин од стране полиције. Отишао сам у Кантонални МУП у Сарајеву, пријавио комплетан случај, извадио налазе, вратио се у Полицијску управу Нови Град, дошао је командир и рекао: „Хајде да се то заврши, да то некако договоримо.” Кажем – јесам ли ја дошао у полицију или попу на исповијед? Дошао сам у орган који треба провести истрагу. Нажалост, послије тога сам добио кривичну пријаву... Тадашњи начелник за унутарњу контролу Химзо Селимовић је направио извјештај како је полиција поступила у складу са законом.
Након неколико суђења добио сам шест мјесеци затвора, условно годину дана. Послије је услиједио напад од стране тројице момака, од којих се један представио као пуковник у хаустору моје зграде... Дакле, ја имам иза себе атентате, цијелу серију напада и немам двојбе да је овај посљедњи услиједио због књиге.
Насер Орић је, добрим дијелом, главни лик књиге. Најавио је да ће на Ваше тврдње у књизи одговорити након одлуке Жалбеног вијећа у Хагу. Но, књига није Ваш први иступ о криминалу и злочинима војних власти у Сребреници током рата: како објашњавате да нити једна истрага није покренута? Чак ни у Хагу нисте свједочили у процесу против Орића.
МУСТАФИЋ: Ја сам, нажалост, био свједок у Хагу у случају Насера Орића. Требао сам бити посљедњи свједок оптужбе, међутим, дошло је до великог сукоба и мимоилажења између мене и тужилаштва и након три дана припремних радњи за рочиште, ја сам два сата чекао пред судницом, два пута је засједало судско вијеће и они су накнадно донијели одлуку да се не смијем појавити на суду јер нису били задовољни мојим иступима и неким мојим ставовима. Ја сам након тога напустио Хашки трибунал и нисам се појавио у судници. Дакле, био сам, али нисам свједочио.
Насер Орић је у Хагу осуђен, ма како се то у овдашњој јавности покушало приказати као ослобађајућа пресуда. Но, може ли Насер Орић бити једини кривац за све што се дешавало у Сребреници и о чему Ви пишете? У Вашој књизи, као његове политичке заштитнике, спомињете Бакира (сина Алије) Изетбеговића, Алију Делимустафића…
МУСТАФИЋ: Нажалост, превише се баца свјетлости само у правцу једног човјека који се зове Насер Орић... (Орић) он гарантује да не стоји иза ових напада на мене и ја сам убјеђења да говори истину и због тога што би тим гестом само себи направио штету. Ви кажете да је Насер један од главних ликова у књизи, међутим, књига је комплексна цјелина и зове се Планирани хаос. Планирани хаос на простору читаве БиХ, па и у самој Сребреници, планиран је у Сарајеву. И све наше голготе и све наше пропасти иду из Сарајева. Човјек који је планирао хаос у БиХ зове се Алија Изетбеговић. Он је планирао и хаос у Сребреници и, на крају крајева, ја хоћу да живим, и ако треба да будем нападан, али да свако зна да је Алија Изетбеговић највећи гробар ове државе. Он је посљедњи предсједник Предсједништва Републике Босне и Херцеговине, иако га воле звати „првим”. Ја сам убјеђења да је он један од највећих злочинаца над муслиманским народом у БиХ, а прије свега над народом Подриња и поготово Сребренице. Сви други ликови су ирелевантни, све друго су рецидиви те политике, и ја гарантујем и тврдим да је 1990. СДА формирана по препоруци КОС-а, да је то једна организација која је тада устоличена са задатком да уништи све што је вриједно у муслиманском народу и да само преживи једна младомуслиманска, издајничка халка, који су по сваком основу и преживјели БиХ и агресију над њом – они су преживјели и физички, и политички, и финансијски. А ми смо добили да је власништво 90% овога града у рукама 4-5 људи из те халке.
Који су то људи?
МУСТАФИЋ: Па... Прије свега, ја сам у књизи писао и о својим заблудама. Ја сам с одушевљењем био на Оснивачкој скупштини СДА, дошао сам тамо сав усплахирен 26. маја 1990... Већ на првом конгресу почео сам да сумњам у њихову улогу и тако сам се и понашао. Доста сам био дистанциран, и пошто сам био прва политичка особа у Подрињу и с великим ауторитетом, ми смо тада, поготово у Сребреници, почели да водимо неку своју, аутохтону политику, не слушајући директиве. Нажалост, да бог до нисмо, вјероватно би Сребреница завршила као Рогатица, Власеница, Братунац, Зворник, Фоча и остала мјеста Подриња, и коначни збир жртава би вјероватно био пуно мањи. Нажалост, ми смо се организовали и ја пишем и у књизи све оно позитивно што је са мном Насер урадио до избијања агресије. Оно што се послије догађало ја сматрам да је дио планираног хаоса, и између осталог, Насер ту има једну од кључних улога, с тим што ја могу узети његову младост, његов нарцисоизам који се појавио у човјеку који не заслужује превелике атрибуте власти и снаге, који треба бар неку корекцију... Међутим, тамо је заиста владао комплетан хаос и тај нас је хаос коштао касније геноцида.
Господине Мустафићу, у књизи пишете о злочинима које је Армија БиХ под командом Насера Орића починила у Сребреници над преосталим Србима: колико их је убијено?
МУСТАФИЋ: Мени се све вријеме као кукавичје јаје подмећу неке ствари: ја сам у књизи писао о злочинима над људима, нисам мјерио ни Бошњаке, ни муслимане, ни Србе, ни Хрвате, ни било кога. Тамо је убијен човјек. И за мене је небитно да ли је на правди Бога убијен човјек који се зове Нуриф Ризвановић или Слободан Жерић, да ли се звао Хамед Салиховић или Свето или... Ја нисам писао о било каквим злочинима који су плод националне обојености, које фактички није ни било, јер сам се увјерио да једна мафијашка организација и ситни пијуни у оквиру једне злочиначке фаланге немају ни вјере, ни нације, ни било шта друго. Људи се ипак, оно што је мене живот научио, дијеле само на људе и нељуде.
У дијелу медија износи се тврдња да су Бошњаци огорчени на Вашу књигу, а да је Срби користе као доказ геноцида над Србима у Сребреници. Како одговарате на те оптужбе?
МУСТАФИЋ: У књизи сам писао о ономе што сам знао и гдје сам био присутан у истражним радњама о чиновницима српске националности, извршиоцима геноцида над Муслиманима Сафа, Решагића, Бељегошке, Скелана и других подручја. Све сам то записао. Оптужбе о којима говорите су инсинуације. Против књиге су људи којима је рат био брат, а за књигу су људи који су рат уистину дочекали као нешто најгоре у повијести што човјек може доживјети. Имам небројене позиве од стране муслимана, имам писама муслимана, могу неке и цитирати, који кажу: доста смо у тебе и сумњали, али си дефинитивно књигом показао да си човјек. Према томе, сви нељуди у БиХ су против Планираног хаоса, а сви људи у БиХ ће подржати Планирани хаос јер је овдје на снази, како ја то волим у шали рећи, један систем, уставно уређење, у којем имамо три конститутивне скупине и четврту плутајућу. Те три конститутивне скупине овако редам: прве двије скупине чине злочинци и криминалци, трећа скупина су њихове конкубине и курве, а четврта скупина у оквиру комплетног садашњег уређења јесте раја...
Немојте заборавити, иако медији пишу како су Бошњаци из Сребренице огорчени на књигу, да ми имамо једну солидну скупину људи из Сребренице који живе и уживају све плодове геноцида у Сребреници... и ја сам зато недавно у једном интервјуу рекао да је ова власт над жртвама геноцида починила нови геноцид, а да су изабрали само своје пулене, њих десетак…
Ко су ти људи?
МУСТАФИЋ: Рећи ћу овако: да није било рата и да није било геноцида у Сребреници, људи који сад имају по седам хиљада марака плату и још шанераја по 70.000 годишње и свега осталога, досад би вјероватно били на бироу за запошљавање или би се борили за позицију предсједника мјесне заједнице. Из Сребренице је сав шљам испловио, сва банда, и ја сам један од ријетких преживјелих људи од оних који су мене у Сребреници окруживали. Сребреница се, дословце, покрива новцем преко појединих истурених елемената који требају угасити живот у Сребреници...
Да, али опет нисте рекли који су то истурени елементи, о којој номенклатури је ријеч?
МУСТАФИЋ: Као човјек и као Сребреничанин сматрам да само може имбецил или крајње покварена особа бити нпр. члан партије која је сљедбеница Алије Изетбеговића. Сваки човјек из Сребренице који може, послије геноцида у Сребреници, бити члан СДА, он је саучесник геноцида у Сребреници јер је та политичка номенклатура у Сарајеву апсолутно директно учествовала у геноциду у Сребреници. Дакле, људи су тамо не због идеје, већ због профита. Ја то кажем као један од оснивача те партије и кажем то свијетла образа јер ја на томе нисам нити сам икада желио ишта зарадити: ја сам једини Сребреничанин који ништа нема, ни стана, ни папира, ништа. Људи који се врзмају у тим политичким гарнитурама тамо су апсолутно из интереса, њих геноцид не интересује, њих не интересује опстојност ове државе и овога народа, њих интересује профит. Узмите и набројите их све, ја вам гарантујем да има из Сребренице паметнијих људи кад спавају, него што су они кад цркоше размишљајући. Даље, ми имамо још једну такву структуру: Странка за БиХ је највећа подвала, послије СДА, која се икад десила на овим просторима. (Харис Силајџић) који је подијелио БиХ касније због преваре формира Странку за БиХ. Он је у ствари формирао Странку за геноцидну БиХ која је тренутно на снази.
Ви сте несумњиво свјесни колики сте гњев изазвали објављивањем својих ставова: јесте ли имали дилема?
МУСТАФИЋ: Вјерујте ми, ја сам писао о злочинима над човјеком. Не волим сегрегације кад је у питању злочин. У Сребреници је на најбруталнији начин убијен Нуриф Ризвановић. Он није ни Бошњак ни Србин, он је Муслиман. Убијен је Хамед Салиховић, који није ни Бошњак ни Србин, он је Муслиман. Ја сам само пуком случајношћу, само Божијом моћи, остао жив, и ја сам Муслиман. Нисам ни Бошњак ни Србин. Ја сам само писао о злочинима над невиним људима, јер је преко 40 убистава било унутар Сребренице које је документовала полиција и никад ниједна истражна радња око тога није направљена. Никакав процес није поведен. Тамо је убијан човјек и ја сам причао о убиствима људи. А кад је у питању неко удружење, поготово профитабилно и на даљински…
Које је удружење Сребреничана профитабилно?
МУСТАФИЋ: Па, видите, ми смо, нажалост, у ситуацији да људи у Сарајеву пљују на телевизију. Кад је упале, виде три жене из Сребренице и два гуланфера који су честит и поштен свијет из Сребренице омрзнули људима и потиснули на маргину. Те жене сад причају о уставним промјенама, а прије тога нису знале ни краву да помузу. Оне су само инструмент у рукама политичких олигархија, оне требају да манипулишу народом, да се појављују на екранима, дијеле фразе из Пакистана, донације из Малезије и оперу новац. Зато ја кажем: кад је у питању књига Планирани хаос, сви ће људи у БиХ, који истину и правду воле, стати на моју страну. Против мене су људи који су рат дочекали као средство за богаћење, начин да доведу и државу и све грађане БиХ у безнадежну ситуацију.
(Овде је) формирано стотине удружења (жена Сребренице и других енклава) само с једним разлогом – да би се угушила истина у Сребреници, да би неке жене, не волим име да им помињем, биле на пријемима за Дан независности БиХ... Ја заправо хоћу рећи да је заиста дошло вријеме да истинске жртве рата направе јединствен фронт да се боре против крвопија из сва три конститутивна стада.
 Како сте у књизи описали излазак Насера Орића и групе официра АРБиХ из Сребренице, у предвечерје геноцида, на дошколовавање...
МУСТАФИЋ: Написао сам да је велика скупина официра из Сребренице, која је к’о фол пошла на дошколовавање, прво у Зеници требала бити уписана у основну школу, да је заврше... Кад је у питању Насеров одлазак из Сребренице, ја сам то написао и то је истина, он није отишао својом жељом. Он је послат из Сребренице, међутим, стално се прешућује оно на чему ја инсистирам: Сребреница је доживјела капитулацију 1993. и ми смо тада поражени. Након проглашења заштићене зоне, потписан је акт на аеродрому, Младић и Сефер Халиловић су га потписали о демилитаризацији Сребренице. Демилитаризација је само била процес за поткусуривање и за нове игре до завршног геноцида у Сребреници. Ја сам већ тад био у латентном сукобу и критички сам говорио, рекао да смо доживјели капитулацију, да ћемо изгубити рат. Они након тога у Сребреници формирају Осму оперативну, у демилитаризованој зони, касније и 28. дивизију. Они извлаче људе које требају заштитити и спасити, а шаљу наоружање хеликоптерима, да би стигла наредба од Хаџихасановића да поједине групе изађу изван демилитаризоване зоне и изврше напад на Вишњиће и остала села, да направе низ провокација мимо демилитаризоване зоне јер је њима требао алиби да четници имају разлога да нападну Сребреницу. То је тај планирани хаос који се требао догодити и који се догодио.
Вилдана Селимбеговић