Истина ослобађа, она побеђује сваку лаж и смирено чека своје време, свој тренутак. Зато је некад потребно одабрати ћутање, и то не као бег и кукавичлук, већ као најгласнији и најсмисленији одговор на свако питање. Тишина није одустајање од речи, од слова, већ бекство од површног празно(г)словља.

У посљедње вријеме веома ме заокупља промишљање о смислу и значају тишине, тачније о њеном све очигледнијем одсуству у нашим животима. Тишину, чини ми се (ма колико то на први поглед изгледало парадоксално), не би требало супротстављати буци, јер чак и када опонент не постоји тишина има своју вриједност, тежину и значај. Потреба за њом не долази увијек и искључиво од презасићења буком, јер тишина не подразумијева (премда може) физичку изолованост од свих дешавања и информација.

Мјесто тиховања није "тамо“ или "онамо“, оно је у нама самима.

Као и свако човјеково стање, тишина има своје димензије, своју дубину и ширину, јер тишина није исто што и празнина у погледу ријечи, значења и смисла. Прије би се могло рећи да је тишина ствар мјере ријечи, од које зависи разумијевање њеног и свеколиког смисла, који је у коначном неизрецив, али до кога се без ријечи не може допријети. Тишина није одустајање од ријечи, од слова, већ бјекство од површног празно(г)словља у неизрециву дубину Слова. Стога лако можемо запасти у стања крајности, почев од периодичног кратког мировања без говора и без дубљег промишљања па све до стања интровертности, пасивности и немогућности покретања услијед оправдане и насушне потребе за активношћу. Неопходна је велика храброст, освијештеност и воља да бисмо се одважили на такво тиховање, које је пут динамичног мировања, којим ходећи у тишини истински словимо о свему.