Кадијевића су сви упозоравали да не узима Берчека јер је тежак за сарадњу.

"Мене су упозоравале уважене колеге на Берчека. Говорили су ми да га не узимам, да је тежак, да може да побесни и да напусти снимање. Међутим, он је код мене био као памук. Никада нисмо имали никакав конфликт, напротив, имали смо срдачно пријатељство које траје до данашњег дана", испричао је својевремено Кадијевић за Б92.

Напомиње да је Берчек био Милош, више него сам Милош.

"За мене је рад са њим био огроман доживљај. Умео сам да га посматрам са неке стране која није имала везе са филмом. Био сам фасциниран чињеницом да видим једног генијалног и изузетног човека, човека какав се ретко среће. Знате и из искуства да смо ми окружени масом медиокритета, досадних, празњикавих људи. И онда када сретнете таквог једног човека који вам осветли животни простор, онда сте заиста фасцинирани", прича Кадијевић.

Говорећи о култној серији "Вук Караџић" у којој су била највећа имена тадашње југословенске глумачке сцене, Кадијевић прича о уметничком ривалитету два главна глумца.

"Мики Манојловић је у време снимања серије био већа звезда од Берчека. И играо је Вука Караџића сјајно. Али је врло брзо приметио како игра Берчек. И онда се цела огромна екипа од преко 100 људи, коју сам четири године водио по Европи док смо снимали, поделила на два табора - на берчековце и на манојловићевце. Већина прекаљених, искусних људи, који су радили са мном ми је без устезања рекла да Берчек превазилази Манојловића. Рекли су ми да Мики игра сјајно, али да Берчек игра генијално", каже Кадијевић.

Кадијевић истиче да је Берчек је богомдан глумац.

"Ми немамо тумачење за присуство стваралачког духа код људи који праве чуда у уметности. То не може нико да објасни. То је потпуно ирационално, чак на неки начин мистично, религијско. Берчек има неки дух који други људи немају, онај најузвишенији који може да се замисли, али и способност да тај дух пласира тако да он пређе на другога. То је оно иделано, то је оно чудо. У правом смислу речи Берчек је чудо. А то чудо вам може бити подарено само од Господа", истиче Кадијевић.

Редитељ тада открива и деатљ са снимања драме "Карађорђева смрт" о коме је мало ко знао.

"У сцени у којој Тома Вучић-Перишич доноси одрубљену Карађорђеву главу, и када Милош све истера из просторије, глава стоји увијена у платно на столу. И он гледа ту главу, прилази столу и из торбе вади Карађорђеве личне ствари, бријач, чутуру, орден, све док у једном моменту не извуче Карађорђеву заставу. Ону исту под којом је он ратовао. И одједном Берчек почиње да плаче и да љуби ту заставу. А то му ја нисам рекао, то не пише у сценарију. Он плаче, сузе су праве. И он плаче са том заставом, плачем ја, плаче и цела екипа.

А онда Берчек одмота Карађорђеву главу, види мртвог Вожда, почне да иде уназад, долази до зида и тада уради нешто што му такође нисам рекао - падне на колена. Знате ли ви како је то подигло сцену. Колико је то објаснило Милоша. Знам да су академици који су били моји консултанти у серији рекли да је ово највећа одбрана Милоша која је икада учињена у историји наше културе."

Та сцена је, како напомиње, незаборавна и једна од најјачих у целој серији.

"То су велики тренуци, то је оно по чему Берчек надмашује све глумце са којима сам снимао, а ја сам, без лажне скромности, снимао са свим југословенским глумцима који су нешто значили. Е то је разлика између одличног и великог глумца. Ви од одличног глумца добијете оно што тражите, а од великог добијете више. Таква глумачка чуда каква сам видео код Берчека, нисам видео ни код једног другог глумца", рекаоје Ђорђе Кадијевић.

Курир.рс/С.М./Мондо