Већина Ариљаца у месарама није видела ниједног Турчина и питају се да ли је причу о страним месарима председнику дошапнуо власник таблоида, кога сматра „најбољим новинаром“. Ух, нису му ваљда сви извори тако поуздани
У Србији важи само Марфијев закон. Зато сам био баш тамо где треба када је председник Александар Вучић лансирао Ариље у орбиту интересовања локалне јавности. „Идите у месаре у Ариљу и Ивањици, пола радника нису из Србије. Долазе из Турске, Албаније, Северне Македоније, БиХ, од свуда… Ми помало постајемо господа“, изговорио је у даху, као да верује у оно што говори, док се Ариљци које дуго познајем куну да у месарама нису видели ниједног Турчина или Албанца.
Нисам их видео ни ја, иако повремено свратим у неку месару, али то још није никакав доказ. Није доказ ни то што их нису видели ни они који тврде да су власници великих плантажа ове године за брање малина морали да ангажују - Пакистанце. И сви се питају где је Вучић видео Турке? Неки имају своју теорију - кажу да је власник највеће кланице у крају пријатељ власника таблоида и не искључују да му се пожалио да ће морати да ангажује месаре из Турске (за кланицу, не за месаре), да је власник таблоида то пренео председнику, коме није пало на памет да проверава наводе човека кога сматра „часним и пристојним“ и једним од најбољих новинара у Србији. Ух, нису му ваљда тако поуздани и извори других информација које нам јавно саопштава? Иако мештане и даље копка ко је - власник таблоида или шеф државе - прави аутор „информације“ да „пола радника у месарама у Ариљу долази из Турске…“, суштински је то мање битно од сазнања како се овде креира „истина“. А за већину грађана, који ретко свраћају у ове крајеве, „истина“ је да у локалним месарама ради - пола странаца. Као што су ономад помислили, све док им се Вучић није извинио, да у САД сваких десет секунди погине један перач прозора. Ко би овога пута требало да им се извини, чак и ако у највећој локалној кланици, поред 80 радника из Ариља и околине, ради и понеки странац?
Ни Ариљци не би били то што јесу да у своју верзију нису убацили и једну проверену чињеницу - 30. марта из те кланице побегао је „жив клан недоклан“ бик, којег су ухватили у центру, близу Споменика палим борцима. Срећом, у овој борби још нема палих бораца, једино је страдала истина. А то се не би десило само да је главни ефендија наложио неком од локалних напредњака да обиђе месаре и преброји Турке. Ако их до сада није било, смео бих да се кладим да ће их ускоро - бити. Да би председник био у праву. Као што је одржао реч да ће у Рудној Глави, у којој је примио прву вакцину, до Видовдана бити отворен нови погон Јумка, у коме је запослено 80 жена.
Отварајући нови погон, председник је прећутао да је лане у „старом“ Јумку без посла остало 195 радника, да је у тој државној фирми од 1.588 чак 967 људи запослено на одређено време, тако да ни они немају сигурно радно место. Пре Рудне Главе, Јумко је погон отворио и у Дрвару. То је, такође, био Вучићев „поклон“, а заузврат је проглашен за почасног грађанина Дрвара.
Право чудо је како никоме није чудно да нове погоне отвара фирма чији је рачун у блокади више од 1.830 дана због 668 милиона динара дуга. На крају 2020, пре него што је Јумко услишио Вучићеву жељу, у девизној благајни овог „инвеститора“ било је девет швајцарских франака, шест британских фунти и 1,7 евра! Уз то, укупни губитак фирме је за 10,6 милијарди динара већи од капитала. Другим речима, када би хтела да га прода, држава би уз Јумко новом власнику морала да доплати 90 милиона евра да би он био на нули. А о финансијској кондицији власника погона у Рудној Глави сведоче и подаци да Јумко запосленима није уплатио 1,2 милијарде динара доприноса на зараде, да за порезе на зараде дугује милијарду, за камате 5,2 милијарде, Пореској управи 1,9 милијарди…
Слично Деда Мразу кад му време није, Вучић је запосленима у Рудној Глави обећао да ће их, уз плате од 34.000-35.000 динара, држава из буџета частити са још по 3.000 динара. Шта ли ће на то рећи 32 радника, која су Јумко тужила што им није исплатио оно што су зарадили? Зна ли Вучић да против Јумка судски спор води и држава? Мада, обећани „бонус“ од 3.000 динара права је ситница у односу на девет милиона евра, које је - између два брчкања министра финансија - обећао за пут од Горњег Милановца до Голупца. Наивни још мисле да буџет предлаже Влада, да га усваја Скупштина и да ни динар новца пореских обвезника не сме да буде потрошен мимо Закона о буџету, иако из дана у дан има све више примера који показују да је у Србији буџет обичан ћуп из кога председник узима колико и за шта год хоће.
Ауторска права Радио Оаза 2026