Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Новак Ђоковић је највећи тенисер свих времена. Чињеница да уопште имамо право да ово изговоримо, да имамо право на немогуће - већ је велика као радост живота. Део наших живота и успомена упакован је заједно са његових двадесет освојених титула.

Писати о Новаку је као када у смирај дана по 20-и пут свом партнеру саопштавате да га волите. Опште место малтене. Почиње да се подразумева, али вас то не спречава да у тој намери истрајавате. Већа вероватноћа је да одиграте пикадо са куваним шпагетама него да на ову тему покупите кајмак или измислите топлу воду, некога, нечим импресионирате.

Са друге стране, писати о Новаковој 20-ој титули пре него што је освојио, за нијансу је изазовније и тензичније искуство. Има ту мало и сујеверја, страха, море поштовања, али изнад свега жеље да овај човек хвалоспев не сме и не може да чека, ни један једини минут. О могућности да се текст баци, и не размишљате, ту само следите Новаков шампионски ДНК, у којем пораз није опција.

Новак Ђоковић је највећи тенисер свих времена. Чињеница да уопште имамо право да ово изговоримо, да имамо право на немогуће, већ је велика као радост живота. У моменту када својој мајци или оцу изговарате да су најбољи очеви и мајке, не држите у руци свеску у којој се скала најбољег родитељства очитава. То просто, само осећате. И то је тако.

Али о чему ми сада заиста можемо да причамо и пишемо? О титулама ће све рећи сурово егзактна Википедија, напредна статистика ће однети све ловорике спознаје његових маестралних достигнућа, рекорда. Делује да годинама све већ знамо, а опет сваки пут све изнова проживљавамо као да је први пут.

Колико се овај „српски Казахстанац“ никада није уклопио у слику идеалног тенисера Запада, такође је опште позната ствар. На ту тему нема већег шлагворта од најновије Ролексове рекламе. Број Гренд слем титула не одређује оног ко је најбољи свих времена, ни Мастерс титуле, ни међусобни скор. Ролекс каже да најбољи може искључиво да буде Роџер. Сви релевантни параметри кодирани су према тој премиси. То исто мислила је и осећала публика свих ових година, на скоро свим меридијанима (и данас је била листом за Беретинија, односно против Новака), већина новинара, истакнутих листова, јавних личности до скоро. Једном приликом ми је мајка, гледајући један меч са мном констатовала „колико траје то неприхватање“. Џон Мекинро је мешу реткима стао на страну, па могу слоодно да кажем тениса и рекао „тенис није такмичењу у популарности“, другим речима – не морате да га волите, али има да га поштујете.

Не, ово није ни прича о нама као мученицима које сви мрзе, о светској завери против Срба. „Хејтујемо“ и ми све и свашта, најчешће безразложно, на таласу тренда који нас све више прожима и изједа. Али ово јесте прича о предрасудама, изненађењима, пркосу, инату, истрајности, упорности.

Баш у епохи Федерера и Надала, најбољи свих времена постао је неко трећи. Старски и Хач, Бетмен и Робин, Али и Фрејзер. Не! Мењајте наслове, сценарије, титлове. Стицајем лудих околности, случајних рандевуа алгоритама и бинарних бројева, Дарвинових честица, Бога, чега и како год, околности које се никада више неће поклопити, тај неко наш.

Срећа никада није равномерно распоређена, а у овом случају ради се баш о кардиналној неравномернсти, на штету остатка света, који је остао у забезеку, глазиран горчином, јер је један „bad guy“ (како га је на конференцији за штампу пре неки дан назвао један новинар куће ЕСПН) узео све. Из овога произилази да смо ми тренутно, најсрећнији људи на свету.

И они који га обожавају, и они којима излази из фрижидера, и они којима је он замајац, енергија и мотивација за неко боље сутра, и они којима он плаћа порез у Монте Карлу, који немају времена да славе туђе, појединачне успехе.

Знате ли зашто? Не због титула, славе, новца, не због тога што волите или не волите тенис, што је из Србије, а не Костарике. Не.

Због изненађења. Јер уколико изгубимо веру у исто, ми смо се предали, ми смо стојећи почели да умиремо и да се гасимо. Изненађења кроз људе, љубави, могућности, страсти. Изненађења које само живот може да нам подари.

Па шта нам је онда остало за писање?

Оно најбитније. Емоције. „Кажу да су емоције прецењене. Срање. Емоције су све што имамо“, рекао је Харви Кајтел у Сорентиновом бисеру Youth, и полио кога је требало леденом водом. Сада када се цифра заокружила на 20, присећаћемо се свега. И меч лопти, и оспоравања, нервоза, неутаживих Новакових напорних покушаја да га свет воли, химне на Ролан Гаросу, девет аустралијских титула, бесконачне хегемоније на турнирима Мастерс серије, својеручно потписаних патика док га је Надал демолирао на шљаци, вимблдонске траве у устима. Осмеха. Лепог и лошег, у коме је оно прво однело неумољиву победу. Сећаћемо се нашег одрастања, живота, младости, старости, излазака, пољубаца, плача. Јер све наведено је долазило пре или после Новакових мечева.

И после велике већине, осећали смо се макар на кратко, да је све могуће. И сигуран сам да ће нам, када овим мечевима дође крај, надам се не у скорије време, очи бити пуне суза. Део наших живота и успомена остаће спакован на неком плакару заједно са његовим рекетом.

На Новаковом таласу пишем и овај текст, у којем је Новак победио већ у недељу у 12.15. Како је то могуће? Па, могуће је. Што рече Момо Капор „данас ми је смешно и тужно што смо желели тако мало. Требало је желети немогуће. СВЕ. Веру у то све несебично нам је давао Новак, јединствен и непоновљив.

И наравно, да не будемо непрофесионални, и изоставимо тачну информацију и резултат, Новак је у финалу победио Матеа Беретинија са 3-1, али то смо већ знали, зар не?

Н1, Павле Јакшић

Српски спортисти у трансу: „Новаче, какав си ти краљ“