Мирослав Мика Антић преминуо је на данашњи дан, 24. јуна 1986. године, а своју "In memoriam" песму сам је написао.
„Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима. Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми "In memoriam". И у свим осталим својим песмама“, написао је једном приликом Мирослав Мика Антић.
Ипак, баш та "In memoriam" песма могла би да изненади поштоваоце његовог лика и дела, а можда и да им га додатно приближи - прочитајте песму у којој је легендарни Мика Антић спаковао причу о самом себи.
In memoriam
Постоји један невероватан гад који се зове
Мирослав Антић
Ждере мој хлеб прави моју децу носи моја
Одела
Са мојом женом леже у кревет на моје
Рођене очи
Јер зна да сам тог тренутка сигурно негде
Далеко у Лењинграду
И тај Антић што ме је упропастио и као
Писца и као човека
Дакле тај који ће на крају лећи у моју
Сопствену гробницу
Пита ме једно јутро шта вам је бога му
Човече
Изгледате ми некако болесни
А шта се извините за израз баш њега тиче
Како је мени
И докле ми је
О мени се најлепше брину они који ме
Остављају на миру
А он пере руке мојом ракијом има кључ од
Мог атељеа
Људи тај ме тера да читам књиге петља са
Мојим плавушама
Дере се у мојој кући оговара ме свашта
Лаже
Деца ми личе на њега а он носи кравату
Брије се познаје неке људе ради
Свако јутро се тушира прави се да зна све
О зенбудизму
Преводи књиге чини му се да има пријатеље
Мом сину замислите свињарију моме једином
Сину купује сладолед
Био сам морнар бежао сам или одем на пример
У Париз
Покријем се ћебетом преко главе пустим бркове
А он ме и ту пронађе у некој улици Жоливе
У неком бедном хотелу
И врати кући и расплаче ме
Мати моја Меланија која не зна да је родила мене
А не њега
Више га воли више му верује и он то још како
Користи
А он је уверавам вас он је та упеглана стока којој
Ја дижем споменик
Он је та уважена животиња којој ја пишем
Биографију
Овако попљуван и сам и до крајности згађен
Што морам да му јавно позајмим очи и душу
И оно мало пара које сам једва позајмио
Кад сам ја на пример скочио са Петроварадинске
Тврђаве
Он је ускакао у ђачке читанке
Кад ме је доктор Савић лечио од алкохола
Он се правио као да има неке везе са филмом
Где год се појавим гурао ме је да га не обрукам
Пристајао је на компромисе церекао се на
Пријемима
Примао је моје награде мешао се у моје снове
Један лицемер
Један стварни лицемер
Један провинцијалац
Један који је трпео све оно што ја никада нећу
Трпети
И који сада тако фино жури да цркне уместо мене
Да би уместо мене
Свиња једна
Да би уместо мене што пре једини живео.
Ана Калаба, Нова.рс
Ауторска права Радио Оаза 2026