Никола Пашић „завирио“ је у све краљевске домове ондашње Европе. Једина која га је фасцинирала била је Марија „Мињон“, румунска принцеза. Месец дана после првог сусрета у краљевском замку на Карпатима, трећег дана Божића 1922, на 22. рођендан принцезе Марије објављена је њена веридба са краљем Александром.

Најтежа режија Бранислава Нушића

Будућа млада течно је говорила румунски, енглески, немачки и француски језик, а убрзо је научила и српски. По доласку у Београд са балкона Старог двора, 6. јуна 1922. године, пред окупљеним светом на српском је изговорила: „Ја вам од срца благодарим!“. Био је то њен одговор на „Поздрав краљевој вереници“, композицију Станислава Биничког и Стевана Бешевића, коју је отпевало око хиљаду чланова шест певачких друштава.

Велики терет организације свечаности венчања краљевског пара пао је на чувеног Бранислава Нушића, тада начелника Уметничког одељења Министарства просвете.

Најтежу режију у животу Нушић је беспрекорно одрадио.

На вечну љубав вереници су се заклели у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду 8. јуна 1922. године, по православном обреду који је служио патријарх Димитрије. Венчани кум био је британски краљ, отац краљице Елизабете II.

Хвале Николаја Велимировића и учитељ Ђура Даничић

„У краљици Марији народ је нашао све оно за чиме је жудео: идеалну владарку, добру супругу, пожртвовану мајку, вредну домаћицу, достојанствену краљицу“, писао је владика Николај Велимировић.

Народ је певао песме славећи њену лепоту и доброту. Не само народ Србије и Југославије, већ и бројна и највиша наша интелигенција ондашње чувене песничке главе певале су краљици Марији.

На почетку брака са краљем Александром комуницирала је на француском језику. Српском језику учио ју је Ђура Даничић, професор београдског Лицеја.

Није прошло много времена када је краљица саопштила свом супругу да „више воли да пише упрошћеном азбуком и чистим српским језиком“, после чега га је замолила да се више не служе француским, већ српским.

Од краљице Марије треба учити

Краљица Марија возила је аутомобил у време када су се жене возачи могле пребројати на прсте. Својим уметничким склоностима пуштала је на вољу у атељеу вајајући и сликајући.

Због свега што је умела, могла и знала, због начина на који се сналазила у различитим улогама, краљ Александар био је изузетно поносан на своју супругу, па је, иако се краљица никада није бавила политиком, волео да седи са њом у салону и да разговара о важним и озбиљним темама.

Са дворским особљем краљица је имала неконвенционалан однос, а због своје непосредности у контактима са обичним људима њен лик и дело попримали су размере мита.

Одмах после удаје помно је изучила српске обичаје. Крсна слава Карађорђевића је Свети Андреј Првозвани, па су у њиховом дому сваког 13. децембра око посне трпезе били окупљени рођаци и пријатељи.

Основала је добротворну организацију 'Коло српских сестара', а вредним, сиромашним ђацима помагала је да наставе школовање. За девојке са села краљица је отварала 'Домаћинске школе' у којима су оне могле да науче да кувају, шију и везу.

Године патње

Онда је 9. октобар 1934. године заувек све променио. Од убиства краља Александра за краљицу Марију није постојало ништа друго осим усамљености, туге и патње за прерано изгубљеним мужем, бриге за краља Петра II, за децу и народ. После атентата на Александра I у Марсељу, Марија се суочила са свим тешкоћама које јој је донела чињеница да је са 34 године постала удовица са три сина, од којих је најстарији имао 11, а најмлађи свега пет година.

„Краљица је склопила очи и уздахнула. Није плакала. После лаке несвестице и узетих капљица за смирење, одлучно је рекла: ’Умро је на дужности, а то је смрт које је он достојан’“, пише у извештају који је француској влади тог дана поднео командант лионске полиције, који је краљици Марији саопштио да је на њеног супруга извршен атентат.

Према члану 36. Устава, на престо је ступио малолетни Петар коме су се на верност заклели краљевска влада, војска и морнарица. На основу тестамента краља Александра, који није оставио никаква овлашћења својој супрузи, формирано је трочлано Намесништво, које ће владати до пунолетства престолонаследника. Десило се, кажу, да је краљ Петар II нестао из јавности, склоњен је, као да су желели да га народ што пре заборави. Краљица мајка осећала је неправду и желела да Намесништво увек има на уму да је он будући краљ, а не само дечак. Утеху је потражила у хуманитарном раду.

Поштовање равно светици

У дубокој црнини обилазила је оне којима је помоћ била најпотребнија, а у народу је због тога била све омиљенија. Проста рачуница показује да је краљица за помоћ сиромашнима и болеснима издвајала најмање 1.250.000 садашњих долара! Њен девер принц Ђорђе у својим мемоарима забележио је да „краљица Марија заслужује поштовање равно светици“.

У то време она је већ била преузела бригу о 'Друштву Црвеног крста', потписала 'Повељу о правима детета', даровала на десетине хуманитарних организација. Краљица је личним средствима помогла зидање 'Дечје клинике' у Тиршовој улици и 'Института за онкологију'.

Одлазак

Промењене политичке прилике у земљи и почетак Другог светског рата навели су краљицу да са своја два млађа сина отпутује за Енглеску и не слутећи да Југославију напушта заувек! Док је рат беснео у логоре широм Европе, у којима је било више од 200.000 наших људи, недељно је преко 'Комитета Црвеног крста' слала 200 пакета хране. До краја 1943. године логорашима је било упућено око 7,5 милиона килограма пошиљки, од чега око 5,5 милиона килограма хране и око 30.000 шињела и комплетне преобуке. Како Немци не би открили ко је прави пошиљалац, краљица је на пакетима као име пошиљаоца писала име Марија К. Ђорђевић, али су заробљеници, наравно, знали од кога им стиже помоћ.

Све до 1946. године краљица Марија и синови Томислав и Андреј живели су у малој сеоској кући коју је на имању Стари млин, 80 километара удаљеном од Лондона, купила 1938. године. Нови дом нашли су на имању у Кенту. Док су се синови бавили пољопривредом, она се посвећивала кућним пословима, сликању и вајању.

Са сином Петром покварила је односе када је он, без благослова који није хтела да му да, па ни да дође на весеље, ипак одлучио да се у сред Другог светског рата 20. марта 1944. године у Српској православној Цркви Свети Сава у Лондону венча са грчком принцезом Александром. Краљица Марија сматрала је да Александрина мајка принцеза Аспазија има претензије да се уз помоћ краља Петра уједине Грчка и Југославија.

Младенцима није послала чак ни честитку за венчање, са образложењем да су против тог брака и влада и народ њихове државе. Ипак касније је своју снаху Александру прихватила.

Осуда без дела

Када је Југославија на 'Трећем заседању Авноја' проглашена за републику, једна од одлука тог тела била је да се Карађорђевићима забрани повратак у Југославију и да им се одузме комплетна имовина. Било је то ужасно сазнање, али Марија је наставила да се бави хуманитарним радом како би из Лондона у Југославију слала помоћ народу и ратним заробљеницима који су се враћали у опустошену земљу. Виђала се и са краљицом Елизабетом и неговала породичне везе. Имала је скоро 50 година када се посветила студијама уметности, остављајући по страни своју краљевску титулу. Енглеска јавност и медији пратили су живот краљице Марије од Југославије, али не и јавност у бившој домовини.

Дане је проводила посвећена српским обичајима.

Легија части и живот у сиромаштву

Четврт века после смрти краља Александра, у Марсељу 8. октобра 1959. године примио ју је председник Француске генерал Шарл де Гол, који јој је доделио велики крст Ордена легије части.

И даље је славила породичну крсну славу, поштовала све православне празнике, посебно Божић и Васкрс, али здравље ју је полако напуштало.

Две операције и реуматизам учинили су да последњу годину живота проведе везана за постељу. Била је принуђена да продаје свој накит како би могла да плаћа лекове који су јој били неопходни. Аукцијска кућа „Сотби“ изложила је на продају краљичину дијадему са 875 камена, дизајнирану у царској Русији. На аукцији се нашао и велики дијамантски брош – српски бели орао, који је својој супрузи поклонио краљ Александар. Остало је забележено да је за 10.800 фунти обе драгоцености краљице Марије купио њујоршки краљ дијаманата Хари Винстон.

Велико срце утихнуло је у тишини

Краљица Марија преминула је у сну 22. јуна 1961. године, у свом стану у лондонском уметничком кварту Челзи. Сутрадан је њено тело изложено у сали погребног предузећа, да би 1. јула ковчег био пренет у српску 'Цркву Светог Саве' у Лондону. Она је помогла подизање тог православног храма, који је 1950. године освештао владика Николај Велимировић. Краљица је цркви даривала Свети путир и црквене сасуде.

Сахрањена је у Виндзору близу гроба енглеске краљице Викторије, своје прабаке, на приватном гробљу Фрогмор, у средини краљевског парка, одакле су њени земни остаци после 52 године пренети у Србију.

Недавном судском одлуком рехабилитована је краљица Марија Карађорђевић, велика жена чија је љубав за свог мужа, српског и југословенског краља била неизмерна; жена која је најдостојније носила титулу српске и југословенске краљице.

ЊВ Краљ Петар II Карађорђевић 

Видeo: Serbian Royal Family Wedding - Long Version (1922)