Са асимилацијом Срба су нестајала и српска имена села, укључујући и име области Нова Србија, данашња централна Украјина, где је ћерка Петра Великог, царица Јелисавета, насељавала Србе у бекству од Турака, Аустријанаца, Мађара, католика, муслимана, у потрази за братском, православном грудом.

“Када је, године 1862, у Русији вршен попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани. Кад је попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО! Ако неко чак и данас, узме у руку географске карте те земље, у којој су ти исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места: Мартонош! На реци Ингул, наћи ће: Панчево! Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак…. Тамо, куд су Исаковичи и тај Солдатенволк отишли, као и толики њихови сународници, који су на својим леђима, као пуж, своју кућу носили, нема више трага, свему томе, сем та два-три имена. Било је сеоба и бићи их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема”.

Тако се завршавају Сеобе II и дају врло јасну слику шта би се догодило са Србима да су којим случајем мало ближе, физички, Русима: били би асимиловани и нестали би као нација. А Црњански је међу Србима као Пруст међу Французима, помињу га често а слабо га читају и још мање разумеју.

Из најпознатијег дела Црњанског се схвата зашто је несразмерна љубав Срба према Русији аутодеструктивна. Будући да смо најудаљенији православни словенски народ од “мајчице Русије” имамо романтичарску, идеализовану слику о Русији и Русима. Једноставно, Срби када је у питању Русија се понашају као леминзи током миграција, спремни да бране своје заблуде о Русији и по цену уништења.

За разлику од Срба који су отишли у Русију, они који су се преселили у Аустроугарску монархију и поред свих проблема на која су наилазили, успели су у великој мери да задрже свој национални идентитет. Срби који су отишли у Русију су се једноставно утопили у руско море и од њих је остао тек понеки, случајни, атавизам у локалним топонимима.

Русофилство у Србији је увек било више питање сентимента а мање разума. Српски занос према Русији је био обрнуто пропориционалан руском занимању за Србију и њен усуд. У Београду су често тумачили словенофилство и панславизам у појединим деловима руског друштва као посебну наклоњеност према Србима. Ко год је владао Русијом, од царева преко комунистичких диктатора до Путина, имао је увек друге фаворите на Балкану, никада Србе, они су у најбољем случају били “топовско месо”.

Русија, са изузетком Првог светског рата, је користила Србију у њеном раскусуравању са Западом и Турском све време. Она је била једнако велики, ако не и већи, противник независности Србије и уједињења са Црном Гором од Аустроугарске, Османлијског царства или Велике Британије, током већег дела 19. века. Континуитет те политике се видео и у претходне две деценије када је Русија одиграла важну улогу у изласку Црне Горе из државне заједнице са Србијом.

Први дипломатски сусрет између представника рађајуће српске државе и званичног Санкт Петербуга се одиграо у тајности 1804. године када је српска делегација дошла да тражи војну и политичку подршку од Русије против Османлија. Проту Матеју Ненеадовића, изасланика вожда Карађорђа Петровића, и још три члана делегације, примио је инкогнито, после поноћи, министар спољних послова Адам Чаторијски и испратио их речима:

”Србија је толико далеко од Русије, а Турци су нам пријатељи”.

Руски цар Александар И је притекао у помоћ Србији тек када је Османлијско царство напало руску царевину, уверено да може да искористи победу Наполеона код Аустрелица у своју корист против Русије, 1806. године. Однос Санкт Петербурга према Србији се најбоље видео у Санстефанском споразуму из 1878. године који су писали, од прве до последње речи, Руси. Тај мировни уговор је фаворизовао Бугарску и Црну Гору, није чак предвиђао ни границу између Србије и Црне Горе, већ је, као неку врсту земљоуза, остављао део Рашке области и даље у поседу Порте, како би се превентивно спречило уједињење.

О неповерењу које је је руска власт имала према Београду експлицитно сведочи анексија Босне и Херцеговине 1908. године. Њу није предложио ни Беч, ни Берлин, ни Лондон, већ руски министар спољних послова Александар Изволскиј. Његова намера је била да добије слободан пролаз за руску флоту кроз Дарданеле и Босфор и зато је направио пакт са министром спољних послова Аустроугарске Алојзом фон Аренталом, који је предвиђао да Беч узме БиХ а Русија да добије неограничени приступ Медитеранском мору.

Изволскиј је превидео две чињенице. Прво, није рачунао на снагу панславистичких покрета у Русији и потценио је расположење Срба у БиХ и у Србији. Друго, није схватио да у Истанбулу не командује Беч, већ Лондон и Берлин, тако да његов договор са Аренталом није много вредео руској страни за добијање сигурног пролаза кроз турске мореузе.

Криза око анексије БиХ је завршена тако што је немачки канелар Бернард фон Булов запретио цару Николају II да ће обелоданити тајни споразум Беча и Санкт Петербурга. Руси да би спасли образ, морали су да признају анексију БиХ. Иронија судбине је да је царска Русија платила нестанком са историјске сцене када је први пут, одмах и без оклевања, стала уз Србију по објави рата Аустроугарске у лето 1914. године.

Русија не представља валидну алтернативу ни у једном виталном сектору за Србију, док Београд за Москву нема геостратешки, економски или безбедносни значај, поготово после пропасти изградње Јужног тока и уласка Црне Горе и Северне Македоније у НАТО. Из географских разлога, а географија за разлику од историје не може да се мења, било какво војно савезништво са Русијом је немогуће. То су чак схватали и салонски русофили Војислава Коштунице, када су лансирали политику војне неутралности, једина тековина која је остала од ДСС-а и његове владавине.

Имајући у виду све претходно речено логично је да ће Москва “трговати” до краја са Београдом у односима са САД и ЕУ. И то није изненађење, тако раде све велике силе, без обзира да ли имају демократско, аутократско или клептократско уређење. Коцкају се радо са туђим животима и судбином народа и држава поготово када сем пропаганде и корумпирања малог броја политичара немају других трошкова.

Москва никада није и не верује ни данас Београду. Руку на срце, дволичност и двоструке игре нису долазиле само са руске стране. И Србија је, од Кримског рата па до данас, пар пута бирала супротну страну или склапала тајне договоре у контрасту са руским интересима. Као некада Нилкола Пашић, отац модерног политичког русофилства у Србији, и данашња власт кипти на речима од љубави према мајци Русији. Међутим, као и Баја, тргују и послују са Западом а и тамо шаље децу на школовање, чувају паре, купују некретнине и проводе годишње одморе.

Марко Никезић, једини лучоноша међу српским владарима у другој половине 20. века је говорио “да сам Мексиканац за мене би ђаво биле САД, да сам Вијетнамац Кинези би били највећи империјалисти, а пошто сам Србин прва опасност је Русија”. Али, Никезић је био либерал а такви су међу Србима увек били оксиморон.

Жељко Пантелић, Нова.рс