Смрт овог строгог, озбиљног и просвећеног владара на неки начин је у народу представљена као пропаст, као Страшни суд, нарочито после пропасти деспотовине и пада под турску управу са којом се губи и државни идентитет српске средњовековне државе.

На месту упокојења омиљеног владара, а у непосредној близини цркве чији је ктитор сам био, постављен је камени белег. Најближи сарадници који су у тренутку несреће чинили деспотову свиту, подигли су обелиск од венчачког камена, исписујући поруке оданости и поштовања. У тим записима се каже да је споменик подигао властелин Ђурађ Зубровић. На чеоној страни споменика уклесан је епитаф уз који је урезана и представа Христовог крста на Голготи, симбол страдалништва и мучеништва, као и слабо видљива представа јелена која алудира на догађај у лову.

Натписи на свим странама споменика сведоче о захвалности, љубави и болу због губитка владара: „Благочастиви Господин Стефан, добри господин„ и „Предобри и мили и слатки господин деспот, о горе тому ко га виде на овом месту мртва“. Епитаф на чеоној страни један је од најлепших записа ове врсте. Према једном тумачењу, аутор је поп Вукша, чији се потпис налази и на бочној страни споменика, док друго тумачење приписује ове речи баш Константину Филозофу.

Споменик деспоту Стефану се налази у Црквинама код Младеновца, у порти цркве Светог пророка Илије, која је саграђена 1886. године на месту раније цркве, за коју се претпоставља да је подигао сам деспот Стефан Лазаревић, а коју је народ, због изгледа и белог камена од кога је подигнута, прозвао Белосавачка. Залагањем кнеза Милоша Обреновића обновљена је 1836. године, а иконостас је 1853-54. израдио Димитрије Посниковић, један од најзначајнијих српских иконописаца деветнаестог века. Све до 1884. године црква је служила, а онда је страдала у земљотресу, па је 1886. године на том месту подигнута нова, која постоји и данас.

Нова.рс, Ивана Стојанов