Као ћерка румунске краљице носила је титулу принцезе од Румуније, а као праунука краљице Викторије имала је родбинске везе са свим европским краљевским кућама. Тако је понела и титулу принцезе Енглеске и Северне Ирске. 
Принцеза достојна југословенске краљевске титуле

Поред образовања у најпрестижнијим школама, Марија је течно говорила румунски, немачки, енглески и француски језик. Али, принцеза је била више од девојке заносне лепоте и широког образовања. За време Великог рата, са мајком се посветила раду у болници и бризи о рањенима, а са 22 године нашла се у једној од најважнијих улога.

Дана 8. јуна 1922. године, ступивши у брак са краљем Александром I Карађорђевићем, Марија је понела титулу југословенске краљице. У складу са православном традицијом, церемонија венчања је одржана у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду.

Југословенски краљевски пар убрзо је стекао поштовање целе нације. Уз то, Александар и Марија постали су узор и осталим паровима плаве крви широм Европе. За Марију се говорило да је обожавање српског народа освојила и пре него што је постала владарка. Прозборивши српски језик, са балкона Старог двора први пут је житеље нове домовине поздравила речима "Ја вам од срца благодарим!". Стекавши у том тренутку њихову безусловну наклоност, Марија се потрудила и да је достојно оправда. У потпуности се саживела са краљевским животом: са супругом је живела складно и повучено, али је и поред тога пленила префињеношћу и елеганцијом. То јој је донело и статус иконе међу овдашњим женама - волеле су је имућније даме, али и обичне жене, грађанке и сељанке.

Супруга, мајка и велики хуманиста

Од свих особина којима је освајала поштовање, краљицу Марију су, пре свега, красиле доброта и саосећајност. Као жена од моћи и утицаја, безрезервно је посветила време немоћнима и угроженима. Новац је даривала добротворним организацијама и отварала болнице и школе. Сиромашној деци Марија је омогућавала да наставе школовање, а као велики хуманиста, активно се ангаживала при Колу српских сестара.

Недуго после венчања основала је и Фонд за помоћ болесној деци и старијим, угроженим грађанима. Исту посвећеност показала је и као супруга и мајка: никада се није бавила политиком, а брига о породичном дому била јој је на првом месту.

Краљевска породица убрзо је постала богатија за још три члана. Марија се тада окренула васпитању синова Томислава, Анрдреја и Петра Карађорђевића, а саживевши се са овдашњом традицијом, усвојила је и верно поштовала српске народне обичаје.

Породична трагедија и животни преокрет

Идилични живот југословенске краљице из корена се мења након што је династију Карађорђевић потресла трагедија. 9. октобра 1934. године, у атентату у Марсеју убијен је краљ Александар I. Марија Карађорђевић постала је удовица са 34 године, а њена три малолетна сина остала су без оца. Најстаријег међу њима, једанаестогодишњег Петра, чекала је дужност наследника српског престола.

Марију је овај губитак тешко погодио. Упркос свему, подносила га је стоички - наставила је да живи повучено и сву пажњу усмерила на школовање деце. Не запостављајући хуманитарни рад, наредних година била је донатор десетинама добротворних организација. Уз бригу о Друштву Црвеног крста, новац је даровала за изградњу престоничког Института за Онкологију и Дечје клинике у Тиршовој.

Ипак, породична трагедија оставила је последице по њено здравље. После супруговог убиства, Маријино стање се постепено погоршавало, а незавидној ситуацији још више је допринео почетак Другог светског рата. Услед заоштравања политичке ситуације, Марија се одлучује за одлазак из земље. Краљевски двор заменила је малом сеоском кућом у Бредфорширу надомак Лондона. Уз њу су били само синови и дворска дама која јој је за живота у престоници била међу најоданијим пријатељима.

За Марију К. Ђорђевић, "далеко од очију" није значило "далеко од срца"

Током ратних година, у Југославији се мало знало о краљичином животу у егзилу. Али, Марија је и даље остала уз свој народ и несебично помагала угроженима. Захваљујући ангажовању при Комитету Југословенског црвеног крста, пакети помоћи су стизали до Југославије и у заробљеничке логоре широм Европе.

Пошиљке су се тих ратних година мериле милионима килограма хране и одеће. Како би од Немаца сакрила идентитет, краљица се на пошиљкама потписивала као Марија К. Ђорђевић. Била је далеко од домовине, али је из краљевског двора понела поштовање према овдашњим обичајима. Обележавања породичне крсне славе, уз остале верске обичаје, придржавала се и у Енглеској.

Упркос тешкој ситуацији, краљица је прижељивала да се након рата поново врати у Југославију. По доласку комунистичке власти, ипак, Карађорђевићима су одузети сва имовина и привилегије. Тада је постало јасно да се њена породица никада неће вратити у земљу коју је сматрала својом домовином. По завршетку рата, Марија се са децом сели на имање у Кенту, и док се она посветила домаћинству, синови Андреј и Томислав бавили су се пољопривредом.

Домаћица, сликарка и најпопуларнија ученица у школи

Колико год да јој је живот био далеко од некадашње идиле, краљица Марија је до краја остала привржена вредностима које је усвојила у младости. У слободно време би излазила из улоге домаћице и узимала у руке прибор за сликање. Помно је изучавала сликарску уметност, због чега је одлучила да постане студент уметничке школе.

Тако је у својој шестој деценији Марија стекла популарност међу млађим колегама у школи. Упркос томе, ни по чему се није разликовала: док је сликала и вајала, слабо је марила за краљевску титулу. Међутим, живот у изгнанству напослетку је узео данак: осим нарушеног здравља које се у великој мери погоршало, Марија је остала и без средстава за живот. Била је принуђена да прода вредан породични накит, а у последњој години живота, жена која је некада сваки тренутак свог времена посвећивала другима, остала је прикована за постељу.

Дама која је зрачила отменошћу и једноставношћу

Дана 22. јуна 1961. године, краљица Марија је преминула у свом стану у лондонском кварту Челзи. Према православним обичајима, опело је за њу служено у храму Светог Саве у Лондону, а сахрањена је близу гроба своје прабаке, краљице Викторије.

Краљичини остаци данас почивају у породичној цркви династије Карађорђевић на Опленцу. Иако је половину живота провела у изгнанству, они који су јој били блиски нису заборавили скромност којом је освојила срце народа. Особље двора виђало би је како у породичну шетњу одлази у обичним патикама, а сиромашној и болесној деци сама би правила посластице. Необична је била и њена страствена љубав према аутомобилима -својевремено, краљица Марија је била једна од првих жена са возачком дозволом. Као достојанствена владарка и икона у очима народа, Марија Карађорђевић остала је дама плаве крви којој су скромност и доброта биле највеће врлине.

Марта Леваи, 011info.com