Барка или генетска барка, која по називу подсећа на Нојеву барку која је према предањима спасила живи свет, била би спуштена у тунеле који су настали проласком лаве пре три милијарде година. Напајала би се соларним панелима са површине Месеца.

У барци би био ускладиштен генетски материјал 6,7 милиона нама познатих биљака, животиња и алги. Научници су прорачунали да би за пренос генетског материјала било потребно најмање 250 лансирања летелица са Земље.

Стручњаци верују да би на тај начин могли да сачувају живи свет са наше планете у случају било какве врсте катастрофе, преноси Лајв сајенс.

У овом тренутку технологија још није довољно развијена за обављање софистициране мисије, али научници сматрају да би мисија била остварива за 30 година.

Потенцијалне опасности које можемо да очекујемо у будућности су ерупције супервулкана, светски нуклеарни рат, удар астероида, пандемија, убрзане климатске промене, соларне олује и суша. Свака од набројаних опасности нам стоји над главом као тиха претња која чека прави тренутак да нападне.

У Норвешкој већ постоји складиште генетског материјала биљних врста из целог света. Међутим, лако би могли да га униште земљотрес или неке друге временске неприлике. Једина сигурност јесте да складиште буде ван наше планете. Стога је Месец био прво логично решење, јер се налази на свега четири дана путовања од Земље. Друга позитивна страна је та што би генетски материјал био сигуран у тунелима од лаве и пећинама којих има доста на површини Месеца.

Тунели од лаве би штитили складиште од удара метеора, али и од радијације која је у свемиру изузетно јака. Ти тунели би могли да се користе и за прављење првих људских насеобина.

Специјални роботи, који ће самостално да истражују сваки тунел и пећину, имаће задатак да их све попишу. Када пронађу тунеле који одговарају, могла би да почне фаза изградње складишта.

Складиште би се састојало од два дела, од којих би један био у тунелу, а други на површини. У површинском делу налазиће се комуникациони центар и соларни панели, који би складиште напајали електричном енергијом.

Најтежи део биће пренос генетског материјала. Према прорачунима, биће потребно да се прикупи најмање 50 узорака сваке врсте (за неке врсте и до 500) како би из њих могла да се успешно репродукује нова јединка.

Мисија би коштала стотине милијарди долара.

Други проблем је тај што би генетски материјал пре слања морао да буде залеђен на екстремно ниској температури, од минус 180 до минус 196 степени Целзијуса. На тој температури једино би роботи могли да се користе за складиштење материјала, али би и њима сметала изузетно ниска температура, јер би се ледили и лепили за под. Решење би била квантна левитација. Ово теоретско решење означава коришћење магнета који би роботе одржавали у стању лебдења изнад пода. Али, док теорија не постане пракса проћи ће извесно време.

Научници су сагласни да је рок од 30 година довољан за развој технологије преноса генетског материјала са Земље, али, како кажу, у случају потребе могла би да се развије и знатно брже, за 10 до 15 година.

Александар Тодоровић, Политика