Рођен је 25. април 1765. године, најистакнутији српски песник у првој половини 19. века, "Хомер српске епске књижевности". Тај Србин из Босне, слеп од осме године, рано је почео да уз гусле ствара надахнуте песме о борбама за ослобођење од Турака, крстарећи балканским крајевима од Темишвара до Скадра, од Бања Луке до Смедерева.
Прикључио се 1809. Првом српском устанку и постао "песник буне". После слома устанка 1813, прешао је у Срем и настанио се у селу Грк (Вишњићево), у којем је остао до смрти 1835. У Срему је 1815. упознао Вука Караџића, који је записао многе његове песме, укључујући "Почетак буне на дахије", "Бој на Мишару", "Кнез Иво Кнежевић", "Смрт Марка Краљевића".
Вишњићеве песме делимо у две групе:
· Песме о догађајима којима није лично присустововао, него су се приче о овим догађајима преносиле са колена на колено
· Песме о догађајима чији је сведок био лично
Првој групи, између осталих, припадају и следеће песме:
· Почетак буне против дахија
· Бој на Чокешини
· Бој на Салашу
· Бој на Мишару
Из друге групе песама се издвајају следеће:
· Бој на Лозници
· Кнез Иван Кнежевић
· Милош Стоићевић и Мехо Оругџић
· Хвала Чупићева
Песме из прве скупине су уметнички више дограђене , пре свега "Почетак буне против дахија" и први део песме "Бој на Мишару", док се у другој скупини истиче песма особене вредности и значаја о кнезу Иви Кнежевићу.
Својим ослободилачким полетом Вишњић је најсличнији Петру Петровићу Његошу, са којим га и иначе везује низ заједничких црта. Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се стандардним формулама и клишеима, Вишњић је умногоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, ослободилачку, револуционарну песму, са снажним индивидуалним обележјима. Он стоји на прелазу између усменог и књижевног стваралаштва, између народне песме и Његоша.
Ауторска права Радио Оаза 2024