Албанци су нас први напали, а ми смо ту били одвајкада, мада они кажу да смо ми њих још ономад иако мислим да лажу,  што додуше и они кажу за нас, ал’ ајд сад њихова реч против наше.

Са Хрватима је ситуација знатно јаснија. Они су хтели да нас све истребе и то желе и дан данас јер им смета што смо лепши, паметнији и бољи од њих у кошарци и Ђоковићу. Што се тиче муслимана ту се нема шта објашњавати. Нисмо исте вере а то је катастрофа. Најгоре што може два човека да стрефи је да онај други буде неке вере која није овог првог.

Сви предуслови за трајну, постојану и доживотну мржњу били су дакле ту.

Уосталом сваки озбиљан човек треба да тежи стабилности, како у љубави, тако и у мржњи. Сезонске мржњице које брзо улазе и још брже излазе из моде, можда су привлачне младом бићу, али ја сам већ човек зрелих година и желим јасне кординате непријатељства.

На жалост мојој идеалној мржњи према Хрватима и Бошњацима испречили су се Хрвати и Бошњаци. Неки генијални злочиначки ум тендециозно ми је, кроз године и године, слао којекакве Роберте Просинечке, Јосипе Лисац, Дарке Рундеке, Фабијане Шоваговиће, Дражене Петровиће, Рађе и Кукоче (поготову Рађе и Кукоче), па онда којекакве Лет 3је, Дежуловиће, Иванчиће, Томиће и  Јерговиће.

Искакали су ми, свакако не случајно, на све стране неки Плави оркестри са неким Лошама, неки Даворини Поповићи, Ивице Осими, Сушићи, Баљићи, Александри Хемони, Абдуласи Сидрани, неке Штуке и Шарани…

Овај психолошки рат у виду слања културно-уметничко-спортских ракета на Србију, које ће наше непријатеље уместо зликовцима приказати људима које обожавамо, који нас инспиришу и којима се дивимо, оставио је јаке последице на мене.

Умањио је моју борбену готовост, отупио ми оштрицу мржње и усадио ми у главу болесне идеје о томе да је могуће волети комшилук иако су нам они вековима (види горе прецизно објашњено).

Срећом, моја Србија одговорила је истом мером.

На Оливера Драгојевића смо ударили Балашевићем. Налете Хаустора амортизовали смо Дисциплином Кичме, а на Дина Дворника послали смо Бајагу и Рамба.

Они нама Миру Фурлан, ми њима Милену Дравић. Они нама Сафета Исовића ми њима Тому Здравковића.

Препредене барабе међутим погоде нас Божом Врећом и ајд сад ти одговори на то.

Нека остане међу нама, али мислим да смо током година ратовања често користили и хемијске отрове - Цецу, Јецу, Драгану, Секу…

Шта да се ради, мора се мислити и на непријатељску популацију коју и то погађа.

Када се свему овоме придодају моји непријатељи које лично познајем и волим, које једва чекам да видим, да се испричамо, напијемо и подсетимо свих ствари због којих се мрзимо, јасно је зашто већ годинама имам одређених проблема са традиционалним непријатељима.

Плашим се да признам, али могуће да је и овом непријатељству истекао рок трајања.

Изашло из моде. Убајатило се.

Уосталом упитајте пре неки дан Сплит и Нови Сад, Сарајево и Љубљану, Београд и Ријеку, Загреб и Скопље о томе.

Вероватно ће вас гађати неким паром мандарина и малим белим зечевима.

Или ће вас позвати на један круг рингишпилом.

“Ма дај, окрени…”

Зоран Кесић, Нова.рс