Не дижите споменик Балашевићу
Кад се све слегне, а то ће потрајати, баш као и иза одласка сваког великана, што Балашевић јесте био, биће прилике за преиспитивање и оцене не само његовог музичког дела него и друштвеног утицаја, политичког бића и вишезначне поруке коју је својим животом и карактером слао од Вардара до Триглава. Публика га је обожавала, а политичке елите - без разлике, игнорисале. Неко је тачно на мрежама приметио: "Четници и усташе су га мрзели, Срби и Хрвати волели". Отуд и поражавајућа чињеница да ни једна телевизија у Србији синоћ није могла да пусти снимак његовог концерта у последњих 10 година, одатле и подсећање на неодржане наступе, отказане јер је "одлучио неко горе" и тужна истина да су Балашевића мимоишла такозвана, друштвена признања, а о ордењу и да не говоримо.
Наравно, логично је питање шта ће орден човеку који је синоћ широм бивше Југославије одликован емоцијом, чистом и непоновљивом, одликован сваком сузом и свећом. Може бити да је одгоре видео све, свеће у Пули, Загребу, Сарајеву и Скопљу, цвеће и хорски плач у родном Новом Саду, шокирани Београд који ће вечерас одати почаст, стотине и хиљаде објава искрене туге коју познају само они који су се растајали од највољенијих. Шта ће орден човеку на чијем су реверу Васа Ладачки и Лепа протина кћи? И ко би му га могао, сем његове публике и дати? Ко би уопште други и смео да му га понуди?
Некако верујем да се стари шерет горе негде мангупски смешка, задовољан што се никада није дао “курвиним синовима” и што га се “нису сетили”. И што ће чак и епигони мржње и нетолеранције, они којима се обратио још 1987. “Само да рата не буде”, они што све изградише на насиљу, болу и отимању, морати макар да погну главу. Биће то обарање главе због стида, а не поклоњење великану.
Био је слика и прилика оне врсте грађанске непослушности и оне идеје људскости и доброте коју само песници имају. А био је вређан и блаћен јер је наступао у свим бившим репубикама и није подлегао притиску да не пева у Хрватској. Није пристао да буде еквивалент туробним поделама и никада није прихватао њушкање и флерт са шовинистима.
То наравно не значи да није био песнички луцидан, храбар и политички ангажован. Радио је то кроз стихове и његов је допринос отпору Милошевићу био огроман. Био је стална опозиција глупости и насиљу, није крио разочарање пост-петооктобарском Србијом, нити повратком црвено-црне коалиције на челу са Томиславом Николићем. И ништа му нису заборављали ни праштали. Био је ту, а није га било.
Његове су песме биле на црној листи бројних радио-станица, државне телевизије су га игнорисале. Није било за Ђолета капе.
Нема сумње, остаће упамћен као један од ретких који су успели да се издигну и остану заувек недодирљиви глупости, приземности и провинцијализму. Питом, благ и широк као његова Војводина. И отмен као стари Нови Сад.
Београд у ком је одржао 130 солистичких концерата је посебна прича. И има и посебан дуг. Нови власници Сава центра би заиста могли, како се већ неко досетио, једну салу да назову његовим именом. То је најмање што је заслужио Ђорђе Балашевић, то је најмање што су заслужиле и оне генерације које су одрасле и утемељиле се на његовим ставовима, разумеле његов хумор, сарказам и стихове.
Супруга ми је једном испричала да га је својевремено звала да да неку изјаву за НИН. Безуспешно. Онда му је послала поруку.: “Овде Зора из Сава центра, десетог реда лево, седишта број два, требате ми због….”.
Јавио се после пола минута. Тако се односио према својој публици.
Надам се да од ове власти неће добити ништа, ни улицу, ни споменик. Они су све оно што он никад није био. Боље да га никад нема, него да му га они направе. То би га и тамо где је сада, растужило.
Непоновљив уметник и грађанин света, човек свог времена и сасвим ванвременски. Много му дугујемо. Он нама ништа. Све је већ кроз песме дао.
Нова.рс, Стојан Дрчелић
Ћирилица
Како писати...
Карикатура недеље
Кликните на слику да је увећате.
Виц недеље
- Како па шта?! Сада не знам шта сам завршио.
Временска Прогноза
Ауторска права Радио Оаза 2026