Мало је онога што би уљудан човек смео да напише када умре неко као Ђоле Балашевић. Посезати за речима после чаробњака коме су „речи биле играчке које се цакле у глави као они шарени стаклићци калеидоскопа” незахвална је работа. Па ипак, као ретко када у сличним приликама, осећам потребу да пренебрегнем опрез и да скрушено напишем коју реч о смрти која ме је, као ретко која друга, погодила.

Јер, Ђоле је био толики део мог и живота већине људи које још увек зовем драгим, да осећам да би ћутање било неприродније од могуће несмотрености. Поред тога, верујем да би ме, када се поново сретнемо, многи проседи исписници, проћелави рокери са којим сам заједно рабио његове стихове, испод ока погледали када и у њихово име не бих запалио барем ту једну лојаницу.

Почев од синглице са “Неким новим клинцима”, чијим тада недокучивим смислом су нас родитељи опомињали, преко новогодишњих дочека и фестивала у којима је бос и у шљампавој мајици разбијао стереотипе социјалистичког гламура, па све до каснијих година када сам се и сам хватао гитаре, његова поетика, етика и естетика субверзивно су се утискивале у нас. Тешко ми је да замислим иједан рођендан, екскурзију, иједну кафанску свирку који се у ситне сате нису завршавали „Словенском”, „Циркусом” или „Ћалетовом песмом”. Тешко ми је да се сетим иједног озбиљнијег разговора у којем неки Ђолетов цитат није проналазио своје место. Иако сам можда више волео Битлсе и Вејтса, иако сам музички сазревао уз Леб и Сол, Крусејдерсе и Тото, знам да су ми, када сам и сâм забављао друге, када сам се заљубљивао и туговао, био опрхван носталгијом или падао у дерт, баш песме Панонског морнара највише лежале и да сам се увек трудио да риф што пре довучем до њих…