Таква места и спонтана, а некада и планирана, радња ових перформанса, могу да имају адреналинско и катарзичко дејство, како за главне актере који учествују у стварању селфија, тако и за оне који посредством друштвених мрежа, у својству публике, учествују у њима.

Компанија „Гугл“ је током 2014. године објавила статистичке податке да се на друштвеној мрежи „Инстаграм“ дневно постави деведесет три милиона селфија и то само посредством андроид уређаја, а друштвене медије у свету данас користи око две и по милијарди људи, што значи да су информационо-комуникационе технологије (ИКТ) дубоко уткане у живот људи и њихов начин успостављања комуникације са другима.

Свакодневно до нас допиру приче о „трагичним јунацима“ који су изгубили живот сликајући се мобилним телефоном, једноставно желећи да задиве виртуелни аудиторијум неком својом „лудошћу“ и „зачудношћу“.

У основи њиховог медијско-драмског перформанса је „онеобичавање“ стварности, али и потреба за привлачењем пажње и изазивањем утисака код других.

Трагични пад „јунака“ трагедије селфија, као и онај „трагичног човека“ на позоришној сцени у античким драмама, у вези је са одређеном несмотреношћу или грешком коју свако може починити. И савремене јунаке и „осредње карактере“ трагедије селфија, као и оне пре много векова у Есхиловим делима, може да заслепи страшна Ате, богиња заслепљености, душевног немира и обмане, и намами их у своје мреже и поноре.

Преузимајући моралну улогу и бавећи се трагичком судбином јунака и универзалним питањима људске егзистенције, античка трагедија је нудила гледаоцима могућност да се уздигну изнад свакидашњице, да „прочисте“ своје мисли и у збивањима на позорници потраже кључ за разумевање једног вишег устројства света.

Уједно, то је био пут и ка дубљем упознавању себе, сопствених склоности, тежњи и начин да се посредством уметности пронађу одговори на многа животна питања.

Двадесет шест векова касније, пред очима милионског аудиторијума заплетеног у мреже медијских опсена, сукоб митских јунака и богова замењен је у трагедији селфија трагиком „обичних“ људи и „осредњих карактера“.

Крупна морална питања и дилеме замењени су тривијалним и баналним темама, али и површном заводљивошћу слика.

Све је мање узвишених мисли и јуначких дела, а у грозничавој потрази за што већом пажњом и виралношћу на друштвеним мрежама, „предузећа привида“ су омогућила стварање погодног амбијента за негацију свих истинских вредности.

Стварност је брутално банализована, спектакуларизована и огољена до бесмисла, а оправдање се проналази у свеприсутној тежњи ка „тоталној забави“ и опуштању.

Трагедију селфија као и већину савремених медијских жанрова попут ријалити шоуа, ток шоуа и др. одликује висок степен схематизма и стереотипности, уз присуство карактеристичних општих места.

Стваралачки поступак најчешће се заснива на употреби „паметних телефона“ којим се главни јунак фотографише или снима, и „режира“ и изводи перформансе у виртуелним „амфитеатрима“ за публику која посредством друштвених мрежа у њима учествује.

Главни јунаци не носе маске (латински: персона), што је био један од важнијих реквизита античког театра, али су њихова лица најчешће усликана у неприродној пози, уз извештачен осмех, напућена уста, а неретко су и обојена различитим филтерима за улепшавање. У визуелном смислу, то доприноси стварању карикатурално-фантастичних и гротескних ефеката.

Реакције публике су у облику „лајкова“, а циљ је прикупити их у што већем броју.

То главног јунака трагедије селфија и нагони да учини нешто нетипично и несвакидашње јер одређује виралност тј. популарност дела и бројност гледаоца у „амфитеатрима“.

Снима се из руке или коришћењем штапа за сликање (селфиестицк), а кадар је, најчешће, крупни план који приказује главу са делом рамена.

Трагични пад „јунака“ трагедије селфија, као и онај „трагичног човека“ на позоришној сцени у античким драмама, у вези је са одређеном несмотреношћу или грешком коју свако може починити.

То не морају даб буду митски јунаци који се боре са окрутним боговима, већ обични људи и осредњи карактери са свим врлинама и манама.

Смрт због селфија који је у основи медијског жанра трагедија селфија, могао би се довести у везу и са Рисмановим појмом „усамљене гомиле“ који је постао општа ознака за отуђеност појединаца у развијеном постиндустријском, а у нашем случају, постмедијском друштву.

Све већа доступност информација и окренутост младих ка употреби нових информационо-комуникационих технологија и медијски посредованих облика комуникације, парадоксално је довела до све израженије отуђености и осећаја бесмисла и усамљености.

Савремени медијски нарцизам, посебно својствен јунацима трагедије селфија, такође у себи садржи елементе трагичког које налазимо и у античком миту о Нарцису, а на овом миту, донекле, почива и целокупна култура и естетика селфија.

Иако су одраз сопственог лика у води, заљубљеност у себе и утапање у језеру, замениле смрти изазване огледањем у екране мобилних телефона, нека од основних обележја трагедије попут трагичког јунака, трагичке кривице и трагичког завршетка и даље су присутна.

Мит о Нарцису у медијском окружењу трагедије селфија добија нека нова значења и димензије, не губећи на актуелности, а савремени човек, иако у високотехнолошком комуникацијском окружењу, постаје жртва усамљености и сведок чињенице да је наш свет у дубини свог бића дубоко трагичан и подељен.

Данас, Марко М. Ђорђевић, Аутор је ванредни професор на Факултету педагошких наука Универзитета у Крагујевцу