Будући да није желео да живи и ради у таквом окружењу, сада - као и стотине других наших лекара - лечи оболеле у Немачкој, напредује у струци, али често осећа снажну носталгију за домовином и ближњима. Свакако да су набројане околности биле повод за одлазак знатног броја младих људи с наших простора (па чак и оних у средњој животној доби), али не треба сметнути с ума ни то да многи одлазе не стога што су лоше плаћени (јер, рецимо, поједини инжењери имају пристојне плате), већ због урушавања система - здравственог, социјалног, пензионог, образовног, а чије ће се посљедице у пуном интензитету осјетити тек у деценијама које су пред нама.

Када сам увече стигао кући, подстакнут поменутим сусретом, вратио сам се књизи Ноама Чомског, О анархизму. У поглављу које носи наслов "Слободан стваралачки рад" аутор цитира Вилхема фон Хумболта, који каже: "Ако занатлија прави прелепу ствар на спољашњу команду, ми се можемо дивити томе што он ради али ћемо презирати то што он јесте - оруђе у рукама других. Ако занатлија ствара из својих сопствених интересовања, иницијативе, посвећености и истраживања, ми ћемо се дивити томе што он јесте".

Ова мисао ме је потресла, како због једноставне истинитости коју у себи носи, тако и због осећаја да је у њој садржан и одговор на питање које ме мучи у вези с толиким бројем наших лекара, инжењера и радника свих профила који су се настанили у Немачкој. Они, наиме, у својој домовини најчешће нису имали прилике да дођу до запослења (осим ако не пристану на то да се запосле "преко" неке партије), а ако су чак и имали посао, радно окружење и однос надређених био је такав да њихова креативност и посвећеност, о чему управо и говори Чомски, нису могле доћи до изражаја.

Владика Григорије, епископ дизелдорфски и целе Немачке