Уморна сам од гледања састава на производима које свакодневно купујем. Уморна сам од тога што сам се ја пет сати двоумила између сојиног млека са витаминима и обичног дуготрајног, јер ипак је то само за кафу, а онда изађем испред продавнице и видим гладног човека. 
То је размажено? Ох, и те како је размажено. Страшно сам уморна и од своје размажености, од тога што имам свест колико треба да сам захвална на свему што имам и јесам, веруј ми, радим на томе сваког дана. На свему радим сваког дана. Да будем мање огорчена, више солидарна, мање завидна више подржавајућа, комуникативна а не нападна, мудра али не свезналица, да прихватам свет у својој дуалности али да не прихватам неправде које су ми испред носа, отворена али да се не трошим на глупости и људе који то не заслужују. Као нека друштвена емотивна економија, вагање, прорачуни - сваког дана.

Уморна сам од слушања свих тих више или мање паметних проповедника са друштвених мрежа. То вам је госпођо, као некад што су људи проповедали различите религије, само дигитална верзија, а проповеда се стил живота и доприноси се заједници, али не тој религијској него тој виртуелно стварној рецимо активистичкој, али чешће потрошачкој јер то вам је сад најјача религија на свету. Цела та ствар око потрошње. Куповати најбоље, најпаметније па сад још ево и са неким смислом. Размишљам се да ли и ја то да постанем, кад се неком врстом приповедања блиском проповедању и ја бавим.

Уморна сам од тога што сам константно свесна да је једном постојала једна Југославија. То ме бааш замара. Таман прерастем своје левичарске идеале и кажем себи - ало, колико год сањала утопију ствари морају да иду од појединаца ка групи. Па се пробудим у новобеоградском блоку и кажем себи - Боже, Боже, види овај прелепи кеј и ову савршену организацију, овај бетон у симбиози са зеленилом, све је то нама социјализам оставио.

И тако, сестро слатка, уморна сам ти од чега год хоћеш. Али то је у ствари супер. Јер постоји тај умор који је одличан. Као када сам пре неки дан направила круг на бајсу - блокови, Топчидер, Хајд парк, Аутокоманда где сам забола најјаче парче пице икад (отворени смо за спонзорства, јавите се маркетингу), Храм, низ празну Немањину па на трамвајски мост, па се мало скршила прелазећи мокар ивичњак (али много добро знам да паднем), па Сава Центар, па кућа. Дошла сам кући крепала к’о куче. Уморна ал’ испуњена.

Тако да ти кажем није тај умор уопште лош све док није преумор. Све док поред те главе на раменима имаш и снагу у ногама, па наизменично распоређујеш оптерећење. Тако да ето, нисам ти одговорила баш на коментар, али хвала ти пуно у сваком случају, тек сам кренула, сваки вид подршке значи. Не дај ми се госпођо и умор је океј.

Нова.рс, Сара Радојковић