- Тамо је 1869. за игумана постављен монах и зограф Дионисије из Цариграда, који је под изговором да поправља фреско-сликарство прекречио поворку живописаних ликова у зони стојећих фигура за које је сматрао да представљају поворку Немањића, а затим преко њих насликао птице и змије - наводи Ћирићева.

По налогу скопског егзархијског митрополита Максима, фреске су поново прекривене 1894. године, али масном бојом, овог пута цела прва зона живописа у западном делу цркве, а у олтару и оне фигуре за које су бугарски егзархисти сматрали да приказују српске светитеље.

Због свакодневних медијско-политичких преиначавања српске задужбине проглашавају "србоманским", одакле, како наводи, происходе и извитоперена фалсификовања историје.

БУГАРИЗАЦИЈА МАКЕДОНИЈЕ И СРБИЈЕ

Истовремено се спроводи брисање епитета српског и потенцирање Бугарског егзархата, што се нарочито заоштрило недавно на пољу лингвистике.

Ћирићева истиче да се у контексту фалсификовања историје маргинализује помен имена краља Милутина и краљице Симониде у чувеном натпису над порталом Цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, као и околност да се за овај храм везује и име Милутиновог сина Стефана Дечанског, али и сродничке везе Мрњавчевића и Немањића.

- Посебно бих истакла брисање поштовања српских светитеља, међу којима нарочито доминира брисање сећања на Светог краља Стефана Дечанског. Читав подухват мотивисан је духом старе егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру не само данашње Северне Македоније, него и појединих области Србије, чак и Грчке - каже Ћирићева за Срну.

Поредећи ситуацију у Македонији са оном у Црној Гори, Ћирићева наводи да се имовински статус храмова Српске православне цркве у Северној Македонији пресликао у Црној Гори "као у огледалу". Она напомиње да је једина разлика то што у Северној Македонији процес брисања српске прошлости траје чак век и по, па су самим тим околности битно компликованије за разумевање.

Ћирићева истиче да је српска историја релативизована и чак на моменте доведена до апсурда услед уподобљавања бугарских интереса у Северној Македонији, што доприноси потпуном брисању материјалних трагова српског постојања на том простору.

- Проблем је сложен самим тим што припадници владајућих структура у Северној Македонији трасирају путеве крупних уступака Албанцима зарад чланства у НАТО, потом и у ЕУ - објашњава Ћирићева.

ЛОШЕ СТАЊЕ МАНАСТИРА И ФРЕСАКА

Ћирићева истиче да српска културна дипломатија мора престати да се повлачи са територије некадашње Јужне Србије "као што се повлачила пре век и по". Она указује на лоше стање фресака у српским храмовима из 14. века - у Цркви Успења Богородичиног у манастиру Матејче, коју је подигао цар Душан са царицом Јеленом и сином Урошем, као и Цркви Светог Николе у Љуботену, који је подигла властелинка Даница у време владавине цара Душана.

Када је реч о степену оштећења унутрашњости храма и фресака, најтежа ситуација је у манастиру Матејче, који је током сукоба 2001. године постао главни штаб албанске терористичке ОВК.

Међу бројним споменицима српске културе у Северној Македонији су цркве које је подигао српски краљ Милутин /1282-1321/ - Црква Свете Богородице Тројеручице у Скопљу, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану у Кумановско-прешевској удолини, као и Црква Светог Никите код села Чучера.

Ту је и чувени манастир Трескавац испод Златоврха, који је процват доживио нарочито за време цара Душана, па цркве Светог Димитрија, Светог Николе, Светог Атанасија и Светог Петра, све из 14. века, као и манастир Зрзе, који је у то време подигао монах Герман. У области Кратова и Криве Паланке су манастир Лесново, који је подигао деспот Јован Оливер око 1345. године, цркве из 14. века Светог Димитрија и Светог Николе у Злетову, манастири Пирог код Злетова и Светог Јоакима Осоговског /Сарандапорског/ код Криве Паланке...

У области Штипа је Црква Светог Арханђела, коју је 1334. године подигао Душанов властелин протосеваст Хреља /Реља Крилатица у српским народним пјесмама/, а у прилепској области је Манастир Светог Арханђела, задужбина краља Вукашина и краља Марка /1371–1394/.

У области Охрида, која је од посебног значаја у процесу сакрализације ове територије, цар Душан насликан је у Цркви Светог Николе Болничког недалеко од Доње капије средњовековног Охрида.

Брат Вука Бранковића Кесар Гргур, подигао је Цркву Свете Богородице Захумске, познату као манастир Заум, на Охридском језеру 1360. године, а у којој је сахрањен и властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка.

За владе цара Душана подигнут је спољашњи нартекс Цркве Свете Софије у Охриду са галеријом и степеништем.

СРНА