Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

У Сремским Карловцима је, 8. априла 1861. године, под председништвом патријарха Јосифа Рајачића (на слици) одржан Благовештенски сабор, последњи политички скуп Срба у Угарској. На основу привилегија, добијених од Беча, које су сматране међународним уговорима, затражена је посебна територија за Србе под називом Војводина Српска, с војводом на челу и сопственом администрацијом, али Угарски сабор потом није желео ни да размотри те захтеве. Одржавање Сабора одобрио је аустријски цар Франц Јозеф, али је двор у Бечу Сабор искористио једино да заплаши мађарске феудалце и умањи њихове аспирације. Сабор је ипак значајан за историју Срба у Војводини и српства у целини, јер је изразио идеју јединства српског народа.

Сабор
Сабор се састао 7. априла и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утвђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:
1. "Већина" (патријарх Јосиф Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су потстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски језик као језик администрације...
2. "Мањина" (Светозар Милетић) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848) и свога природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и кнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао Јована Рајића и неки српски племићи који су били про-угарски расположени; како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво "револуционарани"; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.
3. "Средина" (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима. па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.
Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити, али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Остали су значајно упориште у утвђивању српских захтева у наредним деценијама.
И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори, али су само решавали питања школе и цркве.
Благовештенски сабор