– Скуп 1918. био је завршни чин дуготрајне и мукотрпне борбе српског народа у Војводини за слободу и националну равноправност, у коју је уграђен огроман број људских жртава и пролазак кроз до тада невиђени терор и геноцид – каже за наш лист историчар Жарко Димић.
А управо клица уједињених тежњи да се организовано изрази национална припадност српског народа и жеља за аутономијом у тадашњој Аустријској царевини и самосталношћу у односу на Беч и Пешту – представљала је Мајска скупштина у Сремским Карловцима.
Сабор је сазвао митрополит Јосиф Рајачић, а у оквиру проглашеног Српског војводства, нашле су се области Бачке, Барање, Срема и Баната. За војводу је изабран аустријски пуковник српске националности Стеван Шупљикац, а дотадашња Митрополија проглашена је Патријаршијом. Титулу патријарха понео је управо Јосиф Рајачић који је у историји српског народа, посебно преко Дунава и Саве, оставио дубоке трагове. Познат и по томе што је у својству српског патријарха по православном обичају устоличио на хрватски престо бана Јосипа Јелачића, Рајачић није био само духовни, него и политички и војни вођа Срба, а помагао је и у просветном развоју. У време док је био карловачки митрополит, отворен је велики број српских школа, као и патријаршијска библиотека и штампарија.
Историјски назив за Војводину до 1860. године (када је прикључено Угарској) био је Војводство Србија и Тамишки Банат, а аустријски цар Фрањо Јосиф Први је носио титулу Велики војвода Војводства Србије. Задржао је и после 1860, а њу је понео и његов наследник цар Карло Први све до 1918, када се хабзбуршко царство распало. 
Српско војводство Војводина, упоредо са аутономијом добило је и „Устав за Војводину Српску“. Као своје, преузело је државне симболе Кнежевине Србије и, према члану 12 „Устава за Војводину Српску“, за службену заставу узело српску народну црвено-плаво-белу тробојку и, као свој, грб Кнежевине Србије.
– Те, 1848. године, није се водила само битка између једног малог и већинског народа, већ и против политике неравноправности и стављања малих народа у положај обесправљене „верске скупине“. Поуке и достигнућа ове епохе, упркос свему, одолели су искушењима времена – закључује историчар Жарко Димић.
Славољуб Живковић