Потиче из југозападне Азије и југоисточне Европе. У регији Каспијског језера, односно северног Ирана, узгаја се већ око 3.000 година. У Грчку је донесена око 700. године п. н. е., а у Рим око 200. године п. н. е.

Воће које је неправедно запостављено, а због својих лековитих својстава користи се већ хиљаду година. Увођењем помодног воћа, поврћа и зачина, заборавили смо мушмулу.

Користе се листови, кора, цветови, семенке и зрео плод мушмуле. Плодови су одличан лаксатив и диуретик, смирују упалу слузокоже желуца. Пектин који се налази у овом воћу помаже у снижавању холестерола, зауставља крварења, побољшава вид и благотворно делује на кожу и косу.

У народној медицини кора мушмуле користи се за лечење маларије, а ова бињка је распрострањена широм света. Подноси температуре и до 36 степени испод нуле.

Иако релативно добро подноси сушу, топла медитеранска клима није погодна за гајење ове биљке.

Постоји четрдесет до педесет врста које се међусобно разликују по величини и облику плода и по количини семенки у плоду.

Плодови су врло укусни, киселкасто-слаткасти. Сазревају од друге половине октобра до краја децембра. Богати су различитим минералним солима, пектинима, органским киселинама и витаминима, који благотворно делују на људски организам.