Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

... од најважнијих личности у Срба

Писац и реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић рођен је 6. новембра 1787. године - Вук је прешао пут од болесног /шепао/ сеоског дечака до бечког докторанда и једне од најзначајнијих особа у српској историји.

Његови највећи доприноси јесу записивање народне књижевности која је до тада искључиво преношена усменим путем и реформисање српског језика којом је створио један од најједноставнијих и најлогичнијих правописних система.

Цитат "Пиши као што говориш, а читај као што је написано", наш народ обично приписује Вуку Караџићу. Међутим, цитат је ортографски принцип који је измислио Јохан Кристоф Аделунг, немачки граматичар и филолог.

Караџић је искористио његов принцип како би спровео реформу српског језика. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, који су писани иако нису имали својих гласова.

"Српски речник" капитално дело

Караџић је издао бројне књиге народних песама и прича, као и обичаја, српску граматику и "Српски речник", који је садржао речи које су се говориле у народу, па чак и псовке.

Због бележења обимног садржаја народне културе и говорног језика Србије, Караџића, најчешће, из милоште народ /и данас/ зове само по имену - Вук.

Вук је самостално научио да чита и пише и неко време боравио је у манастиру Троноши. Отац га је тамо послао како би га монаси образовали, али када су му уместо тога давали стоку на чување, отац га је вратио кући.

Најважније образовање Вук је стекао слушајући народне обичаје, приче и песме које је и записивао.

Немачки ђак

Турци су поново покорили Србију 1813. године и тада је Вук отишао у Беч да се школује. Тамо је научио немачки и латински језик и уживао у западној култури.

Убрзо после доласка привукао је пажњу Јернеја Копитара, аустријског критичара, који је прочитао Вуков чланак писан на популарном српском језику. Копитар је постао Караџићев пријатељ, саветник и велика подршка.

Вук је своју прву збирку народних песама издао 1814. године - "Мала простонародна славено-сербска песнарица" и једну граматику "Писменица сербскога језика", како би помогао читаоцима да што боље разуму његову књигу...

Како би пронашао подршку за своја истраживања и писања, 1818. године одлази у Русију, а затим се враћа у Србију како би сакупио додатни материјал за проширену збирку песама коју је намеравао да објави у четири тома.

"Посрбљена" браћа Грим

Вук је 1823. године упознао Јакоба Грима, старијег брата Вилхелма Грима, са којим је стекао заједничку славу објављивањем збирке немачких бајки. Јакоб Грим је написао позитивну критику Вукове треће збирке песама и упознао га са чувеним Јоханом Волфгангом Гетеом.

Вук је одржавао контакт са браћом Грим, која су знала српски језик и део бајки преузели са српског.

Црква се из почетка противима Вуковом раду

У годинама између 1828. и 1832. Вук је био у служби кнеза Милоша Обреновића. Вукове дужности обухватале су предавање француског језика кнежевим синовима, превођење Наполеонових закона на српски језик и писање историје Србије.

Караџићев пословни однос са Обреновићима престао је 1832. године када је Вукову азбуку и народне песме Православна црква презрела као вулгарне и превратничке.

Одбојност према његовом раду Вука није обесхрабрила. Године 1833. дозвољено му је да се врати у Аустрију где је објавио четврту књигу народних песама упркос забрани цркве.

До 1835. године, протести против Вуковог рада су се стишали, а њему је коначно додељено признање за допринос Србији.

Пошто се пензионисао, Караџић је имао времена да путује, сакупља материјал и поново прегледа своје раније збирке које чине важан део српске традиције, културе и историје.

Антрополог и етнограф

Осим свог највећег доприноса на књижевном  пољу, Вук је много допринио и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом.

Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик унео је богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала.

Дела надживела све

Убрзо по доласку у Беч, Вук упознаје Ану Марију Краус, ћерку богатог аустријског трговца, са којом је имао чак тринаесторо деце, од којих је само двоје надживело родитеље ћерка Вилхелмина Мина, чувена сликарка, и син Димитрије, војно лице.

Вук је поводом тога једном приликом изјавио: "Чини ми се да ће ми од све моје деце остати само моја дела".

Вук Караџић умро је у Бечу 1864. године.

РТРС