„О народе, где сте, где сте сељаци, раденици, поштена интелигенцијо… А ту сте… Ви то неком пречицом, неком странпутицом. Мој народ ме опет изазива да им одржим један говор, да то овако сунем у масу па како падне… Некако крене од нама ка њима… Нека тај говор клизи ко по води… Еј, народе… Диван народ, диван, обожавају ме просто… Еј, народе мој… Шта је то са тим мојим народом? Заменићу га за неки нов, шта ће ми полован народ, заменим то па колико добијем, није важно… О, народе… Мој народ је претежно пољопривредно-сточарског, кафилеријског типа… Добро је, добро је… Он мени све шапуће, ту ми само шоробоће у уво, само ми убацује муху у уху… Охо, боже, шта неће глава да нам пати… само да се не зарати… Ој, народе… Какви гласови, какви интензитети гласова, каква снага интензитета гласовних могућности у овом тренутку развоја. Нећу да мењам народ ипак, нека остане, так’и је как’и је…“

Овај данашњи „Краљ Иби“ просто вапи за фанфарама, црвеним теписима, испразним клицањем његовог имена, покорнима, савијеним поданицима преко чијих млохавих кичми успева да стигне до самог трона. Он то заслужује. Баш онолико, колико и нас за „његов“ народ. Јер ми смо огледало његово. Уморни викенд ратници, недовољно заинтересовани за сопствену будућност и судбину.

Одавно смо дигли руке, што је господар флоре и фауне препознао као нашу предају. Нека се не наљуте они који се и даље боре, они који још увек неуморно корачају за слободу, ово није ни упућено њима, него онима који седе, бранчују, пијуцкају капуцинер, незаинтересовано траљајући мошнице, док други бију њихове битке.

Већ видим колоне аутобуса како се полако приближавају граду. У њима се налазе неки исто несрећни људи као ми. Они тога још увек нису свесни али биће, додуше касно.

Данас ће му клицати, али већ за неко време, а то време ће неминовно доћи, исти тај народ ће по њему посипати катран и перје - Sapienti sat.

Дарко Митровић, Данас