Целер је двогодишња биљка која спада у исту фамилију са шаргарепом, мирођијом и першуном. Најчешће се користи плод целера, али се у исхрани користе и лишће, корен и семенке целера. Ова биљка у народу је имала и примену као лек. Целер расте до висине од око двадесет центиметара и купастог је облика. Има специфичан сланкаст укус. Код нас се једе врста целера која је беле боје, а у свету постоји још и у зеленој варијанти. Бели целер гаји се на засенченом земљишту.
Порекло
Целер који данас познајемо култивисан је од дивљег целера. Потиче из области Медитерана - из јужне Европе и северне Африке, а такође је узгајан у области источно од Хималаја. Дивљи целер од данашњег питомог разликује се по томе што је имао много лишћа и мали плод.
Ово поврће првобитно је коришћено као лек, па тек касније у исхрани. Прво помињање медицинских својстава целера датира из 9. века п.н.е, и то у чувеној "Одисеји", великом Хомеровом епу.
Тек у средњем веку, о овој биљци почиње да се размишља и као о храни, а не само леку.
Неколико идеја за послужење:
- Додајте исецкани целер у своју омиљену салату са туњевином, или у пилећу салату.
- Послужите се тајном индијанске традиције: премажите стабљике целера кикирики-путером. Деци ће се то допасти.
- Користите и исецкано лишће целера у салатама.
- Скувајте на тихој ватри исецкани целер, радич и црни лук и поспите орасима и топљеним сирем.

- Када следећи пут у соковнику правите свежи сок од шаргарепе, добићете јединствен укус ако додате мало целера.
Лидија Новаковић