Већина таквих вируса заврши у ваздуху ношена или морским честицама које стварају таласи, или, у мањој мери, пешчаним олујама.

Студија професора Сатла и његових колега је прва која је заправо избројала количину вируса која падне на тло. Њихов циљ није био проучавање грипа и других болести, већ боље разумевање и објашњење вирусосфере - свет вируса на планети Земљи.

И док већина научника сматра да вируси настају на Земљи и да се потом преносе горе, у атмосферу, има и оних који верују да вируси, заправо, настају баш у атмосфери, па да се одатле спуштају на Земљу. Има и оних екстремнијих, који кажу да вируси долазе из свемира - та идеја се једним именом назива панспермија.

Шта год да је од овога тачно, вируси су дефинитивно међу најраспрострањенијим ентитетима на планети. А осим што их има свуда и што су стално присутни, за вирусе се - погрешно - верује да су искључиво инфективни агенси. Њихова улога у нашем окружењу је, наиме, далеко већа: они су од суштинске важности за наш имуни систем, цревну флору, за копнене и морске екосистеме, регулацију климе и еволуцију свих врста.

Осим професора Сатла, ова тема занима и друге научнике, па су тако прошле године три експерта за ову област покренула иницијативу за боље разумевање екологије вируса. То су Џошуа Вајц, професор биологије са Института за Технологију у Џорџији, САД, Стивен Вилхелм, професор на департману за микробиологију на Универзитету у Тенесију, САД, и Метју Саливан, асистент на микробиолошком департману на Универзитету Охајо Стејт.

„Вируси модулирају функцију и еволуцију свих живих бића. До које мере то чине још је мистерија“, тврде ови истраживачи.

Када је реч о моделирању функције живих бића, треба рећи да су вируси, тј. њихова ДНК, некада корисни организму-домаћину, и да у том случају постају део генома организма-домаћина. Тако су истраживачи недавно идентификовали прастари вирус који је убацио свој ДНК у геноме неких копнених кичмењака, људских предака. Баш тај комад генетског кода по имену АРЦ део је нервног система савременог човека и игра значајну улогу у људској свести. Штавише, између 40 и 80 одсто људског генома може да буде у вези са давнашњим вирусним инфекцијама.

Значај вируса за целокупан живот на Земљи је огроман. Они помажу очувању равнотеже екосистема тиме што мењају композицију заједница микроба. Када крене цветање токсичних алги и када почну да се шире океаном, вируси их нападају, њихове ћелије пуцају и умиру, чиме се њихово даље ширење спречава у року од једног дана.

Међутим, инвазивни вируси могу да доведу до брзих промена, па чак и до нестајања читавих врста. Добар пример за то је вирус Западног Нила, који је променио структуру птичјих заједница у великом делу САД, тиме што је убијао вране истовремено фаворизујући гавране. Са тренутним ширењем вируса авипоxвирус, који преносе комарци у планинске шуме, предвиђају се и изумирања неколико врста птица на Хавајима.

Када врсте нестану, новонастале промене протресу читав екосистем. Скоро па школски пример за то јесте вирусна болест по имену риндерпест (говеђа куга).

Наиме, италијанска војска је донела неколико говеда у Северну Африку, и 1887. вирус се раширио по континенту, усмртивши велики број животиња копитара од Еритреје до Јужноафричке Републике (у неким случајевима, нестајало је и до 95 одсто читавих стада).

„Вирус је напао антилопу, гнуа, и друге велике животиње које пасу широм целог екосистема“, објашњава Петер Дасак, председник Ецохеалтх Аллианце, која ради на глобалном пројекту каталогизације вируса који могу да пређу са животиња на људе.

„То није погодило само животиње. Пошто су животиње које пасу траву изумрле у великом броју, то се одразило на вегетацију, јер је дрвеће почело да расте на местима где би, иначе, било поједено [од стране животиња које пасу]“, додаје Дасак.

„Велика стабла акације у афричким равницама су приближно исте старости и сва су била младице када се ова болест појавила, а дивље животиње масовно изумирале“, каже Дасак. На другим местима је још мање испаше створило пријемчиво станиште цеце мувама, које преносе паразите који изазивају болест спавања.

„Овакве врсте еколошких промена могу да трају вековима или чак миленијумима“, сматра Дасак.

Захваљујући интензивном вакцинисању, говеђа куга је глобално искорењена 2011. године.

Благотворни ефекти вируса нису толико познати, поготово међу биљкама.

„Велика је непознаница шта вируси траже у дивљини“, каже Мерилин Росинк, која проучава вирусну екологију у биљкама на Универзитету Пенсилванија.

„Никада нисмо пронашли штетне ефекте вируса у дивљини“, додаје.

Тако, на пример, биљци пронађеној у геотермалним зонама Јелоустоун парка треба гљива како би могла да расте у тако екстремној средини – а гљиви, пак, треба вирус.

Ситне мрље вируса на биљци која даје киноу су веома важне за њен опстанак. „Мале мрље вируса помажу биљци да буде толерантна на сушу, али оне не изазивају болест.“

И професор Сатл је убеђен да ,,вируси нису наши непријатељи“.

„Постоје незгодни вируси који могу да вам нашкоде, али је важно препознати да су вируси, као и други микроби, интегрални део екосистема“, закључује Сатл.

Ивана Николић, Данас