Више од десет хиљада километара оскудним транспортним средствима, на путу на коме вребају невоље од болести, разбојника, гусара, војске и других отежавајућих околности, без могућности контакта на који је навикао савремени човек - можемо закључити да је то био прави подвиг.

Доментијан, главни биограф и ученик Св. Саве, забележио је да је на далеким путовањима на Истоку архиепископ Сава даривао манастире и добијао вредне поклоне од црквених великодостојника. На многим светим местима златом је куповао мошти светаца и доносио их у Србију, знао је да ће чудотворне мошти имати заштитну моћ и да ће подићи углед цркве. На своје последње путовање, које је у државном, дипломатском, верском смислу било најзахтевније, отиснуо се 1233. године.

У том тренутку Цариград је под окупацијом Латина, седиште Васељенске патријаршије премештено је у Никеју (Мала Азија), у Светој земљи затишје између крсташких ратова, а у средњовековној Србији долази до смене на престолу: уместо Радослава почиње владавина краља Владислава, другог сина Стефана Првовенчаног, ктитора манастира Милешеве. Такође, Сава је пред пут поставио за архиепископа Арсенија Првог Сремца, који касније премешта седиште Српске цркве из Жиче у Пећ, где гради Св. Апостоле.

Како је записао Доментијан, Св. Сава је на своје последње путовање кренуо из Жиче на коњу у Стари Град (Будва), одатле бродом до Брендинија (данашњи град Бриндизи), затим у Апулију. Преко Медитерана до Свете земље, потом на Синај, у Александрију, Каиро, Антиохију.

Из Доментијанових рукописа сазнајемо да је у Александрији посетио тадашњег александријског патријарха, а потом и александријског султана, од кога је добио разне мирисе и еликсире са Истока - ароматичне смоле, балсаме, зачине, лековити камфор и стиракс који су познати на Истоку од давнина. У повратку је прошао кроз Јерменију и морским путем стигао до Никеје, потом наставио у Цариград, одатле је преко Црног мора дошао у Месемврију (данашњи Несебар) и у Трново, где је преминуо 1236. године.

Свети Сава у Светој земљи

После смрти брата Стефана Првовенчаног (монаха Симона) 1228. године и по ступању сина Радослава на краљевски престо, Свети Сава је предузео своје прво путовање у Свету земљу, 1229. године. Сава у звању првог архиепископа је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим манастирима је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Путовање у Свету земљу требало je да задовољи не само Савину личну духовну потребу, да се поклони светим местима, него и потребу цркве: успостављањем личних односа са јерусалимским патријархом ојачан je ауторитет новоосноване аутокефалне Српске цркве; православно монаштво je Сава тада упознао на његовом историјском извору. Вратио се 1230. године с поклонима које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља...

Камфор и стиракс

Више хиљада година камфор је био један од главних лекова у народној медицини. Назив потиче од санскритске речи „карпура", што значи бели. Арапи га називају кафур и доносе у Европу. Кинези и Јапанци су садили дрво камфора и користили га у медицинске сврхе. Камфор је дариван приликом званичних посета владарима и другим угледним личностима. Служио је као лек, као средство за уживање, за кађење, чак и за балсамовање.

Стиракс је балсам добијен искувавањем коре дрвета оријентални ликвидамбар које расте у Малој Азији. То је лепљива, густа маса мрке боје. Ефикасан је у лечењу многих болести, као лек је познат више хиљада година. У средњем веку се користио и за балсамовање јер се без стиракса није могло направити квалитетно миро и није се могло извршити ефикасно балсамовање, па је коришћен пре свега за владара и великодостојника.

РТС, Ивана Ковачевић