Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Има нешто нелогично у слици где карикатуриста стоји на камиону и обраћа се масама грађана. Већ то, само по себи, јасно говори о дубокој поремећености тренутка у коме живимо.

Свакодневно слушам о дилемама људи око себе да ли да се прикључе овим протестима, да ли да шетају, ко нас зове, ко нас води…

Уз протест што је прве суботе Мири Карановић и Душку Вујошевићу ускраћена прилика да говоре и тиме компромитована ширина и демократичност овог скупа, покушаћу да објасним зашто сам ја овде.

Дакле, ја протестујем у име мојих родитеља који су ме учили и научили да разликујем часно и нечасно.

Протестујем у име мог извиђачког старешине Илије Рајшића, мог учитеља из основне школе Томе Драгојловића, професора Милете Сајића из земунске гимназије, професора и великог уметника Богдана Кршића са београдске Академије за примењену уметност, и коначно, у име мог учитеља, сарадника и пријатеља Душка Радовића.

Протестујем у име своје четворо деце.

Протестујем у име својих шесторо унучади.

Протестујем у име здравог разума.

Све ово уграђено је у моју одлуку да изађем на улицу. Нисам пребројао. Колико НАС ја носим са собом на једном квадратном метру? Је ли довољно?

Колико свако од вас носи оваквих разлога на једном квадратном метру?

Хајде да поједноставимо ствари, две најбројније политичке групације у овом народу су они које НИЈЕ СРАМОТА и они КОЈЕ ЈЕ СРАМОТА.

Мене је СРАМОТА да седим у кући док ова преварантска, мафијашка, простачка, и да се не лажемо фашистичка власт, уништава последње атоме нормалности и елементарних услова да се дише и живи као достојанствено биће.

Александар Вучић и његова банда фашиста нису никаква политичка опција.

Нити су икада могли то бити. Црвену линију која их раздваја од легитимних политичких опција прешли су пре него што су дошли на власт.

И крваве металне шипке и кошуље су релативно мали злочин.

Постоје много већи.

Убили су образовање.

Убили су правосуђе.

Убили су здравство.

Убили су културу, уметност.

Убили су парламент.

Много је великих и озбиљних злочина.

Уништити прошлост, садашњост и будућност једног народа је највећи.

За то ће морати да одговарају.

Борба против ове власти није политичко питање него ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО.

Срамота ме је и због оних који су по природи ствари морали да буду овде са нама.

Образовани људи, интелектуалци, уметници разних врста – писци, глумци, драмски писци, ликовни уметници, професори, директори музеја, управници позоришта, представници нове креативно индустријске естетике, (сви знамо о коме се ради), они чија је мисија да буду на челу оваквог протеста, имају хиљаду једно објашњење, хиљаду један лични, материјални или некакав други разлог да седе ту где јесу. То јест нигде.

Прихватили су да играју улогу јефтиних, неукусних и агресивних новогодишњих украса за ову власт.

Зато ћу да протестујем и шетам, стрпљиво чекајући да коначно, на чело колоне стану млади људи.

Сигуран сам да ће се то догодити. Прве наговештаје већ видимо.

Протестоваћу и шетаћу док сам жив.

И да вас упозорим: Одласком Александра Вучића борба за слободу, демократију и достојанство неће бити завршена. То је само основни предуслов због којег шетамо.

Тек после тога добићемо шансу да ослоњени на здрав разум, честитост и поштење, уместо на историјске заблуде, лажи и илузије пођемо у потрагу за светлом на крају тунела.

Данас, Душан Петричић