Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

На овај дан је пола града кретало према цркви. Приштинска сиротиња, професори из великих станова, понеки политичар, мамурни становници Студентског града и новопечени верници пролазили су кроз слично хладно јутро до Цркве Светог Николе. Где су они данас? Отерао их је нови систем, ослободиоци, мировњаци и нова реалност успостављена половином јуна 1999. године.

Велики град није било лако уништити, његови становници пружали су различите врсте отпора: једни годину дана нису излазили из свог стана, други су се лажно представљали, неки су се запослили код странаца, многи су живели иза врећа песка и бодљикаве жице у згради Ју програма и професорском насељу на Сунчаном брегу...

Најважније и најслободније место постала је градска црква, коју су српски хришћани измолили од отоманских власти у првим деценијама деветнаестог века. Кад у њу крене судија Деса Лакићевић обуче најлепшу хаљину касних седамдесетих прошлог века. Њен отац антифашиста се првог дана слободе 1945. вратио у Пећ. „Пребацио је пушку преко леђа, узео нас за руке и назад преко Чакора”, понављала је своју породичну причу и грчевито бранила свој стан. Кад су је коначно избацили из Приштине, плаћала је мемљиве собичке у грачаничком гету и ту, ванвременски одевена, седела на клупи, читала „Политику” и чекала свој изгубљени град. Већ неко време је нема на тој клупи.

„Марширала, марширала краља Петра гарда”, певале су, у овакво хладно јутро, песникиња Даринка Јеврић и професорка Митра Рељић, окружене британским војницима Кфора што су их пратили до Цркве Светог Николе. Наталија Тишма, која је живела на неколико десетина метара одавде, стрчала је и редом љубила седморо сватова и руске војнике који су аутора овог текста и његову супругу довезли старим џиповима на венчање. „Ваш син треба да се зове Никола”, понављала је и плакала од среће. Умрла је у Грачаници, у лименом руском контејнеру, после прогона и погрома 17. марта 2004. године. Жељу јој нисмо испунили.

Илија Трајковић је једини од тих неколико стотина прогоњених, скриваних и убијаних људи који је данас донео славски колач. Био је црквењак овог храма и његов највећи страх је био да му се не угаси кандило испред свечеве иконе, а онда је, 17. марта, упаљена његова црква и кућа.

„Где сте ви, Илија, сада?”, пита ђакон Влајко Гођевац.

„Зар је важно где сам? Кад нисам овде – нигде сам”, одговара Трајковић поред славског колача, који му је чврста веза са изгубљеним градом. Приштини се јуче вратило сто Срба, а игуман Фотије из Девиних вода код Звечана испред импровизованог иконостаса каже да нас је све „допратио Свети Никола до цркве која је бисер овог града. Ми смо тражили Бога и нашли смо га овде, свети су људи који га славе и који га воле”, говори са јаким македонским акцентом. Ту где стоји спаљен је један од најлепших иконостаса Српске православне цркве, рад дебарске дуборезачке школе.

Овогодишњи домаћин славе је у одсуству, зове се Ђокица Станојевић, председник је Удружења расељених из Ђаковице. Недавно су га ставили на листу злочинаца и не може да дође на Косово и Метохију. Његови земљаци стигли су организовано у Приштину. Међу њима је и Радивоје Поповић. Донео је своје књиге и дневну штампу, која овде не долази од тренутка када су уведене таксе на српску робу.

„Срећан сам што се наш народ враћа и што смо ту, са својим најлепшим светињама”, каже Поповић. Два италијанска војника Кфора стоје испод остатака фресака које су од паљевине и високе температуре изгубиле боју и изгледају као негатив. Напољу је плитак снег, из којег, на великој парцели изнад цркве, вире патрљци поломљених крстова које би требало хитно заштитити и сачувати.

Над славском трпезом стоји свештеник Саша Мирковић, пева се „Густа ми магла паднала”, тмуран је дан, одлазе гости Светога Николе.

Живојин Ракочевић, Политика