Опет крв, батине, сузе, рањеници, ухапшени, један погинули украјински полицајац – то је, у најкраћим цртама, биланс идеје да је признавање Косова једино решење које гарантује леп и миран живот свима на Косову.
Можемо да плачемо, да се љутимо, да критикујемо и снаге Кфора за непримерена ратна дејства, и Србе који су изгубили живце; можемо да се, попут руских званичника, грозимо пред идејом да међународне снаге тенковима, мецима и сузавцем покушавају да натерају Србе да заволе своју тужну судбину у независној држави у којој су малтретирана мањина; можемо да на српској политичкој сцени ламентирамо над великом неправдом, и исто тако да, погледа упртог у светлости Европе, узвикујемо како она, ипак, нема алтернативу. Можемо да одмерено апелујемо да насиље престане, или можемо да верујемо да је у праву онај који тражи да Србија реагује на ово „хитлеровско понашање” међународних војних снага на Косову.
Али управо у овом мрачном инциденту, на површину је испливала још једна болна истина. Лажна држава Косово, додуше уз свесрдну помоћ војне и медијске машинерије НАТО-а, и Америке, понаша се као права држава. Србија, међутим, у овим тренуцима изгледа као лажна држава, као држава која има само оплату државе, заставу и химну, и закрвљене политичаре, смутљиву реторику која стиже са свих страна политичког спектра. Србија изгледа као држава која се пртља у послове „лажне државе Косово” тек да би се пртљала, говори тек да би говорила, иако зна да су све те речи узалудне и да их нико, осим ТВ аудиторијума у Србији, уопште више не слуша... ДАЉЕ