Познато је да су Срби на овај начин одржавали везе са прецима и да је обележавање славе имало важну улогу у очувању православне вере и традиције током турске владавине. Теолог и вероучитељ Младен Алексић сматра да је оно што овај празник држи у животу, „њен верско-традиционални елемент, а који је наш народ повезао са националним идентитетом“.

Иако карактеристичан за Србе и Православље, овај празник се среће и у Македонији, деловима Бугарске, Црној Гори, а и код католика у Албанији, Далмацији, Херцеговини… У Србији се најбоље одржао, мада су историјске околности и модерно доба утицале на начин на који се он прославља и доживљава.

„Однос грађана према слави се променио у последње две деценије у смислу да су славе постале тренд за широке народне масе. Све је почело деведесетих, када се српски народ, страдајући у ратовима, окренуо Цркви, после полувековног одсуства религије из југословенског друштва. То „верско буђење“ је имало и негативне последице, јер је народ сада Цркву доживљавао као институцију за испуњавање својих религиозних, приватних потреба“, објашњава Младен Алексић.

Док се за основне потребе често нема, за припрему славске трпезе се издваја и до неколико стотина евра. То многе наводи на став да је овакав вид празновања данас помодарство, да се заборавља на њен духовни смисао, што не укључује обиље хране и пића. Како тврди Алексић, то је одлика „номиналних хришћана“, оних који испуњавају одређене верске форме, док се суштина Православља заборавља. Ту се види „контрадикторност у вези статистике верујућих и полупразних цркви недељом“, наводи он.

„Не можемо рећи да је некад постојао духовни смисао, а данас не. У 21. веку, дигиталном добу, народ је и даље у потрази за духовном храном. Само, питање је да ли им ми, као Црква, можемо прилагодити тражену „духовну храну“ данашњем времену“, наводи Алексић и напомиње да „придавање пажње крсној слави може бити помодарство ако се само држимо те форме, не обраћајући пажњу на њену суштину“.

Разлог зашто се већина светитеља слави током хладнијег дела године је практичан. Како су Срби били земљораднички народ, углавном су славили свеце који се празнују током хладнијег дела године, кад има мање посла на њиви. Најчешће славе у Србији су Свети Никола 19. децембра (Никољдан), Арханђел Михајло 21. новембра (Аранђеловдан), Свети Георгије 6. маја (Ђурђевдан), Свети Јован Крститељ 20. јануара (Јовањдан), Димитрије Солунски 8. новембра (Митровдан) и Свети Сава 27. јануара (Савиндан).

Обичаји и симболика

Нема домаћинства у којем слава пролази без карактеристичних обредних предмета попут свеће, жита, свете водице. Ипак, мало је оних који знају њихову симболику, као и обичаје које треба испоштовати.

Припреме за славу су некад трајале и по неколико дана, јер је било важно да се овај дан, којим се прославља заштитник дома, дочека свечано како доликује. Прво се кућа распреми и очисти, укућанима се купи по нешто ново, да би се „поновили“, а онда наступају остале припреме.

Од давних времена обичај је да свештеник долази у кућу да свети водицу, која, према веровању, чисти дом и прогони зло. Уз помоћ гранчице босиљка умочене у водицу, кропе се укућани и дом. Свећењем водице се, као и заједничким молитвама, одржава духовни мир и снага у домаћинству, а обичај се спроводи за славу и Васкрс. Пошто свештеник кропи дом и пошто укућани попију мало свете водице, она се додаје у тесто за славски колач, који се обично меси дан пред славу.

Пошто се прекрсте и очитају Оченаш, домаћице се дају у овај задатак са жељом да колач што лепше украсе. Крст и плетеница су незаобилазни детаљи, а разни симболи од теста којима се колач украшава представљају жеље укућана за своју породицу. На средини колача утискује се печат са словима ИС ХС НИ КА, што је скраћено од „Исус Христос побеђује“. Верује се да се на овај начин приноси жртва у знак захвалности Богу за спасење, а сам колач представља тело Исуса Христа. Оно се симболично полива вином, „крвљу Исусовом“. Колач се ломи обредно, уз његово окретање и молитву и, ако се ломи у цркви, уз помињање имена домаћина и његових укућана. Предавањем дела колача слава се симболично предаје следећем домаћину. Пошто се колач исече, свако од укућана поједе по парче, а остатак се послужује гостима.

Осим славског колача, домаћица уочи славе припрема и славско жито, односно кољиво или панаију. Оно се приноси у част свеца који се слави, за здравље укућана и покој душа предака. Верује се да се жито не спрема за Аранђеловдан и Илиндан, јер су они „живи светитељи“, али то је погрешно веровање јер се жито приноси за покој душа предака, а не светитеља.

Као и славски колач, кољиво се прави од чисте пшенице. Пшенично зрно у хришћанству симболише вечни живот, смрт и васкрсење. Током припреме кољива, пшеници се додају шећер и ораси, па је пријатног слатког укуса, због чега га деца воле и остатак после славе се обично даје њима.

Пошто се жито стави у посуду за послужење, у средину се поставља мала свећа која гори док траје сечење колача. Обичај је да се житом прво послужи домаћин, а затим остали укућани. Њега гостима служе жене, домаћица или млађе девојке у кући. Најчешће се послужује уз вино које се пије после једне кашичице жита. Гост се прво прекрсти, честита славу, послужи се житом, поново се прекрсти и седне. Жито се, као и колач, на дан славе носи у цркву на освећење.

Славска свећа је још један реквизит који носи значење жртве. Она треба да буде од чистог пчелињег воска, јер означава чисту и невину жртву. Свећом се истиче свечаност празника. Симболизује светлост, односно говори о укућанима као о синовима светлости, а не мрака. Свећа може бити мања, али не би требало да буде од парафина. Она се пали на дан славе и гори током целог дана, а када изгори мало до свећњака, домаћин се прекрсти и полако је угаси вином. После гашења, свећа се поставља поред иконе или на неко друго свечано место у кући, где чека до следеће године.

Сви славски обреди се врше уз присуство иконе светитеља који се слави, а сто за којим се седи би требало а буде окренут према њој.

Иако нам, кад помислимо на славу, на памет пада обилан славски ручак, ово није обавезан део. Постоји обичај да се на дан славе спреме ручак и вечера за госте, али потребно је спремити само оно што иде уз обред резања колача. Све остало је ствар воље и финансијских могућности. Нису обавезни ни велики поклони, посебно када се узме у обзир колико су славе честе током овог дела године.

Селена Косорић, Данас