Нини Букејловић, председници Омладине Српске демократске странке (СДС,) која се у последње време изјашњавала као Бошњакиња, пропао је мандат у Народној скупштини Републике Српске, јер је Суд БиХ прихватио жалбу по којој је доказано да се пре две године изјаснила као Српкиња. Централна изборна комисија ће сада на ту дужност именовати другог кандидата из реда бошњачког народа. 

Слично је било и са Харисом Плехом и Нермином Бјелаком, који су у Скупштину Кантона Сарајево именовани као представници из реда „осталих“, али се сада и један и други, захваљујући „слободи опредељења“, на кандидатским листама изјашњавају као Срби. 

Још занимљивији је случај Неркеза Арифхоџића који је, као Бошњак по националности био амбасадор БиХ у Турској, као Хрват амбасадор у Риму, а у последње време изјашњава се као Босанац. 

Бошњак лидер Младих СНСД 

Денис Шулић лидер је Младих Странке независних социјалдемократа (СНСД), чији је лидер Милорад Додик, новоизабрани члана Председништва БиХ из реда српског народа. Тај млади, 27-годишњи политичар, за себе каже да је Бошњак по националности и баш је он, уместо Нине Букејловић, нови посланик у Скупштини Републике Српске из СНСД, а у квоти бошњачког народа. 

„Теме око националности плодно су тло за нове сукобе и сматрам да би првенствено требало говорити о раду, резултатима и будућности“, поручује у изјави за DW млади Шулић. „У БиХ је важан национални идентитет, али национална припадност се често користи као негативни ветар. Ми, као друштво и млади политичари, требало би да имамо другачији приступ.“ 

Шулић истиче да би свако требало да има право да се изјашњава о свом националном идентитету. А на питање да ли је као Бошњак осетио дискриминацију у РС, дипломатски одговара бранећи своју странку: „Бошњаци, Срби, Хрвати, као и остали, сви су подједнако угрожени у БиХ. Али РС је једина у потпуности вратила имовину Хрвата и Бошњака. Иако се моја странка оптужује да подрива Дејтонски споразум, она је једина која чува слово Дејтона и целовитост БиХ. На крају, како год се ми звали, морамо заједнички да одлучујемо, а не да то уместо нас раде странци.“ 

Сваке четири године може нова националност 

У Закону о матичним књигама БиХ одређено је да родитељи у матичне књиге могу, али и не морају, да упишу националност детета. А дете, после стицања пунолетства, има право да се изјасни о својој националности. Ипак, ни националност не може тек тако да се мења - и то има, могло би се рећи, свој „рок“. 

„Изборна правила не дозвољавају да кандидати током једног изборног, четворогодишњег циклуса мењају националну припадност и другачије се изјашњавају“, објашњава Максида Пирић, портпаролка Централне изборне комисије БиХ. Она дакле потврђује да слобода националног изјашњавања постоји. А где су у свему томе политичке манипулације? 

Зона моралног и етичког сумрака 

„Политичари у БиХ нису ни бољи ни гори од политичара у другим државама, али имају знатно више простора за преваре, нелегалне и неморалне послове. Оно што им се мора признати јесте невероватна способност проналажења сваке рупе у закону и извртање намере законодавца, чак и преко свих моралних граница“, каже за DW политичка аналитичарка из Сарајева Ивана Марић. „Законодавци су желели да свим конститутивним народима обезбеде заступљеност у власти, па су предвидели минималне квоте за сваки народ. Њима сигурно ни на крај памети није била могућност да ће неко да се представља другачије него што јесте, и да ће, ради заузимања одређене позиције, да мења своју припадност народу, па тиме и религију.“ 

Марићева каже да је разочарана јер, сматра, за те очигледне политичке манипулације нико неће бити кажњен, па га чак ни грађани неће ни морално осудити. „Законодавац то није предвидео. Очигледно је да је БиХ, у недостатку одговарајуће казнене политике, заронила у зону моралног и етичког сумрака. Колико дубоко тонемо показује и то да су се председници омладинских огранака младих и СДС и СНСД изјаснили као Бошњаци како би бар на тај начин ушли у Народну скупштину РС. Ако се сетимо честе изреке да на младима свет остаје – лоше нам се пише", закључује Ивана Марић. 

А где су Југословени? 

Док тврди да су политичке игре око изјашњавања припадности нацији најпогубнија измишљотина људског живљења, мостарски новинар и књижевник Емил Караматић у тај контекст доводи још једно, заборављено питање. 

„Данас, после скоро 30 година, нико не спомиње нестанак око два милиона припадника југословенске нације. Као да су у земљу пропали. То питање је пре свих потребно разјаснити да бисмо дошли у ово ново време, када се национална припадност мења од потребе до потребе. Све те Југословене појели су пре свега, српски, хрватски и бошњачки национализми на простору бивше државе. Па је било потпуно нормално од Југословена постати Хрват, Србин или Бошњак.“ 

„Каква је разлика“, пита се Караматић, „када данас од Србина, Хрвата, Бошњака, по потреби желите да постанете неко други? Наиме, овде се све време ради о људима који су постали жртве сопствене егзистенције и лицемерне политичке манипулације. И замислите, све под плаштом национализма. Која циркуска, гротескна маскарада док им гледаоци аплаудирају!“ 

„Пре ће бити“, закључује Ивана Марић, „да ће им суграђани честитати на домишљатости. Јер би многи исто то урадили да су били у могућности.“

Дојче Веле