Фабула романа започиње изградњом лика регента Александра Карађорђевића који, јашући на коњу, улази у Београд, као победник, „у већ избледелој маслинастој униформи пешадијског пуковника“, са старом и на неколико места искрзаном шапком, изгужваним шињелом, изношеним и прашњавим чизмама, лица стегнутог и потамнелог. Видимо га како иде према Саборној цркви да захвали Богу „за српску победу у том страшном рату“, окружен народом који му се радује у тишини… 

Та тишина и мук који лебде над пострадалима у Великом рату присутна је кроз цело дело, тужно одајући пошту свим палим јунацима који нису дочекали да се у слободи врате својим домовима и породицама… О трагичном броју пострадалих и сам Александар ће често размишљати и питати се шта стварно представља победу, а шта пораз једног народа. 

Упловивши у причу, пред читаоцем се отвара широк историјски и психолошки простор, вођен оштрим темпом приповедача који има намеру да буде историографски тачан и има много тога да исприча, па читалац повремено има утисак да пред собом има историјски уџбеник, нимало лако штиво за читање. 

Пробијајући се кроз многе историјске податке, повезујући догађаје, узроке и последице, стремљења и унутрашње и спољашње битке које су и даље потресале све стране послератних држава, читалац постепено гради лик овог великог војсковође, чијим подвизима се поклонио читав свет. 

Пишчево дивљење регенту и краљу Александру – Витезу није наметнуто читаоцима. Аутор представља прегршт дијалога, ситуација, описа, на основу којих сами закључујемо и стварамо мишљење о том палом борцу за Југославију. Он се пред нама указује као војник у срцу, а визионар по интелектуалној суштини, праведан пред слабијима, а непоколебљив и немилосрдан при ратним маневрима. Фанатичан у истрајности, немаран према свом здрављу и животу, а рањив пред људском глупошћу и немоћан пред људском мржњом.

Напослетку, Александар од Југославије се указује као персонификација једног сна и идеје или идеала који је позивао на Јеванђеље, а пао је пред мачем зла и мржње. 

Са којим ратом се то сусрео Александар након самог рата? 

Краљ Александар, видећемо, успео је да створи велику државу, али се сукобио са мноштвом сурових проблема на путу стварања јединства и заједништва разноликости. Да ли је успео да створи Југословене? Краљ је маштао о Југословенима угледајући се на стварање америчке нације, где је наступила американизација свих људи који су у њу дошли са различитих крајева света, ипак задржавајући свој национални идентитет. Тај процес је сликовито приказан у америчкој метафоричкој кованици „котао претапања“ (мелтинг пот) из драме писца Израела Сангвила. Краљевина Југославија се у доба Александра није прекалила и обогатила у таквом сусрету различитих (или истог?) народа и вероисповести. 

Прослављени војсковођа Александар успео је да ослободи велику територију, али је имао много потешкоћа да освоји духовну територију народа са ових простора Јужних Словена, чије су групације, непоколебљиве у својој глупости, незајажљивости, похлепи или кратковидости постављале мине на путу једног таквог сна. Само духовна аристократија тог времена могла је да погледа на ту идеју очима визионара. 

Постићи ред и хармонију у процесу једног таквог политичког хаотичног суживота показало се као Сизифов посао над којим је Краљ патио и напослетку и страдао. Није успео у намери да надвлада оне који су били гласнији и снажнији у захтевима да владају територијом, а претходно нису овладали собом. 

У таквом поретку догађаја и сам Александар, како се чини читаоцу, није успевао да пронађе пут. У жељи за националном хомогенизацијом, многима се чинило да иде у смеру цензуре индивидуалног и стварања једнообразности. 

Пред злокобним групацијама које су бирале сепарацију као средство самоодбране и самоодржања, наспрам могућности да се народи уједине и пригрле различитост, мржња је победила. 

Александар је изгубио свој живот у атентату у Марсељу 1934., у земљи која му је одала највеће почасти. Свој крај је предосећао и као да му се није противио. 

На Југославију се обрушио мрак, онако као што је и најављено у опису садржаном у уводној реченици романа, где је позна јесен „пред залазак сунца“… Баш као и у роману Ко је убио Катарину? 

Најављени мрак ће прогутати и урушити „кућу“ великог Александра, обрушујући је баш на оног ко ју је и изградио. 

У овом роману има и мистериозних заокрета и изненађења, нарочито пред сам крај. Драшковић, као и увек до сада, пред читаоце поставља загонетке које нису разумљиве приликом првог читања и које голицају машту. 

И још много тога занимљивог се описује у делу. Које су то личности и савременици Александра од Југославије? Коме је могао да верује, у чему је видео своју кривицу… Писмо из будућности, снови, увид у магновења његовог љубавног живота, црни гавран и духови који опомињу и наговештавају зло… Монолог Јосипа Броза пред портретом Александра од Југославије… Нека остане читаоцима да откривају. 

Овај роман, поред историјске, има и дубоку психолошку конотацију и вредност. Пред нама је озбиљно дело које представља покушај разумевања наше колективне свести и пред којим размишљамо о себи самима. 

Несумњиво је да ће роман бити веома читан и да ће изазвати бројне полемике. Свако ће имати своје виђење различитих питања. Баш као што то каже народна пословица коју је одавно записао Вук Караџић: Очи свашта виде, а себе не виде. 

А Вук Драшковић нам поставља главно и суштинско питање: да ли је стварање Југославије било велико дело или трагична заблуда? Да ли је у питању био узалудан покушај да се угаси мржња међу сродним народима? 

На предњој корици романа, са правом, налази се и одговор на то питање. Краљ Александар проговара, али и писац кроз њега: Није Југославија грешка. Грешка смо ми сви, онакви какви смо сада… 

Очигледно је да ни онда, а ни сада, такви какви јесмо, нисмо научили да живимо на заједничком простору, ма како се тај простор звао. Нити смо дорасли оној духовној тачки у којој можемо да опростимо другима, а самим тим и себи. 

Ана Тодоровић Радетић

Ауторка је менаџерка пројеката и власница агенције Преводиоци Либра