Обе српске државе настајале су споро, те је тај процес трајао дуго. Србија је добила аутономију после скоро три деценије, а самосталност после нешто више од седам деценија. Тај период (1804 – 1878) дужи је од периода њеног самосталног постојања (1878 – 1918). Слично је и са Црном Гором, почеци њеног настанка старији су од Србијиних за осам година (1796 – 1878), док је све потоње исто. Војна граница, Војводина и Босна и Херцеговина биле су далеко и од статуса аутономије као посебног вида државности, а сви остали примери су безначајни. Период живота свих Срба у једној држави, Краљевини СХС, Краљевини и Социјалистичкој Југославији (1918 – 1991), потом у Савезној Републици Југославији и у заједници Србије и Црне Горе (1991 – 2006), али без самосталног државног живота, трајао је – 88 година, мало краће ако се рачуна настанак и самосталан живот држава Србије и Црне Горе, односно знатно дуже ако се рачуна само њихова самосталност. За наша закључна разматрања ово питање је суштинско, будући да су Срби дуго неговали српску идеју, знатно краће југословенску, али југословенска и српска државност скоро да су исто трајале.
Идеја националног ослобођења и уједињења у основи је целокупне политике Србије и Црне Горе, при чему је Србија исказивала више обазривости и одговорности од Црне Горе. На њу се више рачунало и на њу је падао већи део посла и одговорности, што се, коначно, показало у Првом светском рату.
Српска идеја подразумевала је ослобођење и уједињење српског народа у Турском царству под окриљем Србије и Црне Горе, понаособ или заједно, све до почетка Првог светског рата. Избијањем светског рата ова идеја проширена је на Србе, потом и Хрвате и Словенце у Хабзбуршкој монархији. Јужнословенска и југословенска идеја јављају се од средине 19. века, али све до почетка 20. столећа биле су у знатном заостатку за српском идејом. Српско уједињење имало је несумњиву предност у односу на јужнословенско и југословенско уједињење. Они који су били обазривији и државотворнији, несклони непотребним узлетима и несигурним експериментисањима, као што је била Либерална странака, залагали су се за уједињење српског народа у „природним и етнографским границама”. Чак и једна револуционарна и превратничка организација као што је била „Уједињење или смрт”, проповедала је националну револуцију и уједињење Српства. Велики светски рат донео је прелом, године 1914. коначно је напуштена српска, а пригрљена југословенска идеја.
Да ли су Срби ушли у нову државну заједницу национално, привредно, културно и на било који други начин интегрисани? Одговор је јасан – нису, јер интеграција српског народа није обављена ни у средњем ни у новом веку. Не само да нису били интегрисани него „Срби никада нису развили јединствен српски национализам” (Е. Хобсбаум). Српски народ је средњовековну повест довршио живећи у више држава. Падом под Турке нису се сви Срби нашли у Османском царству, већ су још живели у Млетачкој републици и Хабзбуршкој монархији. Припадност српског народа трима државама – Турској, Аустрији, Венецији, потом двема од нестанка Млетачке републике, а затим двема националним државама – Србији и Црној Гори, оставио је дубок и неизбрисив траг у повести Срба. Оваква раздељеност српског народа у пет, односно четири супротстављене државе, с различитим државним традицијама и уређењем, и поред очигледне свести о припадности једној нацији – српској, обликовала је особености у схватањима, моралу, менталитету и карактеру Срба и удаљавала једне од других. Чак је међу Србима било разлика и у оквиру једне од поменутих државних заједница. Срби у Војној граници уживали су сасвим другачија права и имали сасвим другачије обавезе од Срба у Провинцијалу Хабзбуршке монархије. Срби у јужној Угарској били су под јачим утицајем мађарског национализма и помађаривања, док су Срби у троједници били под јаким утицајем хрватског национализма и покатоличавања...
Срби нису били ништа срећнији, иако је њихов положај био знатно бољи, у двема националним државама – Србији и Црној Гори, где је државна припадност делила исти народ на две гране – Србијанце и Црногорце. Исто етничко порекло постепено се повлачило и препуштало предност толико жељеној националној државној припадности. Веровало се да су Срби у предности због тога што су имали две државе, али је време показало да је стицање државности било велика препрека уједињењу истога народа, који је живео у двема државама, у једну државну заједницу и пресудно утицао да се Црногорци издвоје из српског рода.
Најбољу слику о јединству и нејединству Срба показали су догађаји око уједињења 1918. године. Црна Гора и Војводина изјасниле су се за непосредно уједињење са Србијом, док су Босна и Херцеговина, иако су далеке 1876. прогласиле уједињење, 42 године касније то уједињење оствариле посредством Загреба, а не непосредно с Београдом! А цео национални рад у Србији и Црној Гори, као и код Срба у јужној Угарској, био је усмерен према Босни и Херцеговини. Дакле, последице припадности различитим државама, а њих је било више, оставило је много негативног набоја, другачијих схватања и погледа, начина живота. Ипак, највише поражавајући догађај, одвајање Црне Горе од Србије (2006), после мукотрпног и узалудног одржавања југословенске и србијанско-црногорске државне заједнице, проистекао је из чињенице да је постојала црногорска државност. У случају Срба (сличан пример, али знатно мање драстичан, налазимо код Немаца – Аустрија и Немачка), сама државност, не толико идеја већ стварност, оставила је у интегрисању српског народа негативне последице. Очито је да су се Срби неосновано поносили својом државотворношћу.
Други битан чинилац у онемогућавању националне интеграције Срба била је верска подела, која је још више продубила државну припадност и она никада није превазиђена. Мањи део Срба примио је римокатоличку веру, нешто већи прихватио ислам, а највећи остао веран православљу. Овој деоби много је допринела и Српска православна црква, која је, у најбољој намери, бранећи православље и трудећи се да што мање Срба прихвати другу веру, имала негативан однос према превереном делу свога народа. Срби који су примили ислам сврстали су себе у припаднике владајућег народа – Турке и Арбанасе. Срби који су примили римокатоличанство или прешли на унијатство, временом су изгубили народност и постали су припадници другог народа – Хрвата и Мађара. И не би требало сметнути са ума да су преверене и однародоване представнике њихови сународници православне вере, отписавши их из свог православног корпуса, више гурали у наручје друге вере и народности него што су покушавали да их врате под старо окриље. Данас има много породица које припадају трима верама а носе исто презиме – Ковачевић, Филиповић итд. Најбољи пример је Краљевић Марко, којег се ниједан припадник српског рода трију вера није одрекао. Ваља нагласити да су исту верску деобу проживели и Албанци, али она, као ни језичка, није спречила националну интеграцију овог народа. Историчари би морали да одговоре на питање зашто није заживела идеја Вука Караџића да су Срби сва три закона (вере) један народ? Истичемо да је даровити Вук ову проблематику покренуо на време.
Трећи битан чинилац који је онемогућио националну интеграцију српског народа, после државне и верске, јесте језик. Уместо да буде чврст фактор његовог јединства, језик је постао трећи разједињујући фактор, али безазленији од претходна два – постао је разједињујући само зато што није успео да буде обједињујући. Вуковом реформом Срби су покушали да реше ово важно питање, и пре него су дошли до решења, књижевним договором у Бечу (1850) прихватили су идеју о јединственом књижевном језику и правопису за Србе и Хрвате, чиме је замршен и нерешен проблем језика, касније и писма, постао још компликованији. Реч је о два изговора штокавског дијалекта – екавском и ијекавском. Сам Вук није могао да се определи, па је писао и екавицом и ијекавицом, као што су то чинили многи књижевници и после њега – нпр. Симо Матавуљ. Потом је Јован Скерлић 1913. године покренуо ово питање чланком Источно или јужно наречје. Претходно је предложио да Срби прихвате латиничко писмо, а овим радом је тврдио да екавско наречје има знатне предности над ијекавским, те га је предложио да буде „књижевно наречје српскохрватско”. Подржао га је Владимир Ћоровић 1918. године, залажући се за потпуно јединство: „Јер двојство, ма у ком било погледу и макар и са ‘малим отступањима’, није јединство и разлика, ма и најмања, она је ипак разлика. А разлика у ствари није мала, јер је принципијелна и јер је доследна.” И уочи и после Првог светског рата било је и присталица и противника ове идеје и она није остварена упркос чињеници да је приврженика било више и да су њихови аргументи били оправданији.
Ова подела била је јака још у Вуково доба, а и данас је, и све време онемогућавала је језичко јединство Срба. Покушаји Јована Стејића (1849) и Јевстатија Михаиловића (1871), Јована Суботића (1881), а таквих заговорника има и данас, да се врати јат, који би се изговарао као и, је, и е, није успео. Будући да је језик један од најбитнијих националних интеграционих фактора, стога је подела Срба на екавце и ијекавце била и остала дезинтеграциони фактор.
Исти случај је и са писмом, али је оно у време којем је ова књига посвећена било знатно мање изражено него данас. У Србији и Црној Гори, али и код Срба у Османском царству и у Хабзбуршкој монархији, ћирилица је била једино писмо. Латиницу нико није сматрао српским писмом, она је постепено стицала ову привилегију, чиме је почела да ствара нову поделу код Срба. Дакле, Срби и поред свих напора, каква је била Вукова реформа, нису нашли решење за јединствен књижевни језик, писмо и правопис. Српска књижевност, као један од битних чинилаца у настанку српске нације, била је и остала биполарна. Државна и верска деоба понајвише су онемогућавале народно уједињење, а језичка деоба спречавала је успостављање јединства српске нације, а све три деобе заједно онемогућиле су националну интеграцију српског народа.
Нису били довршени интеграциони процеси ни у српским државама – Србији и Црној Гори. Било је веома тешко извршити интеграцију српског народа у Црној Гори, чему смо посветили једно поглавље и изнели безброј проблема. Кад је реч о Србији, Јован Скерлић је запазио једну слабост коју су испољавали њени грађани – „оскудицу осећања целине земље и државе” (1910)! За Србију је највећи проблем наступио тек 1912. године, њеним проширењем на Рашку област, Косово и Метохију и Македонију, области које су касније назване Јужном Србијом. Када овоме придодамо да ратовање није допустило ни њихово административно уједначавање са србијанским управним системом, можемо замислити колико су тек ови крајеви били далеко од националне интеграције. Моравска Србија (пре 1912) припадала је европском културном појасу, Вардарска Србија (после 1912) припадала је турском или азијском културном појасу. Потоње југословенство, нарочито комунистичко, не само да је спречило национално јединство већ је Македонију сасвим отуђило од Србије. Асимиловати ове крајеве био је „велики и тежак културни посао, не без опасности за једрину и самосвојност српског народног духа”, писао је Јован Цвијић 1914. године.
Интеграциони процеси и у Црној Гори и у Србији нису потпуно и ваљано обављени. Када се упоредно прате процес националне интеграције и изградње србијанске и црногорске државе, долази се до закључка да су трајали предуго и да нису потпуно обављени до 1918. године, јер су тек тада Бока Которска и Војводина ушле посредно, преко југословенске државне заједнице, у састав Србије и Црне Горе, и то тек од 1945. године. После свега можемо рећи да је 1918. године остварена имагинарна национална интеграција српског народа.
Национално неинтегрисани Срби ушли су неприпремљени и пребрзо у југословенску заједницу народа. Деценију пре уједињења Цвијић је писао да су односи Срба и Хрвата „још врло непоуздани”, а Словенце том приликом није ни помињао. Неинтегрисани Срби започели су процес стварања југословенске нације, бринули о судбини других народа запостављајући сопствено национално биће, те су стога од ослободилаца постали завојевачи. И поред свега што им се десило, југословенске идеје и државе одрекли су се последњи, зато и не чуди што су од свих југословенских народа најгоре прошли при распаду заједничке државе. Више распада Југославије није Србима послужило као опомена, а до тих распада је долазило и због тога што је „југословенска идеја била интелектуална творевина, а не резултат националног развоја” (Џ. Ј. П. Тејлор).
Постоји још много појава које је српски народ испољавао у овом периоду а које се могу сврстати у категорију деоба, али оне нису битније утицале на национални интеграциони процес. Овде их наводимо више да бисмо указали на једну лошу страну српског карактера и менталитета, која је стварала предуслове за претходно наглашене деобе. Оне се уочавају у свим областима српскога народа и у свим временима и може се рећи да је цело биће српског народа било подложно деобама. Ево неколико карактеристичних примера. У Црној Гори делили су се на присталице владичанства и гувернадурства, а као битну појединост наводимо да је у војним походима половином војске командовао владика а другом половином гувернадур! И, додајмо томе, да се нигде Срби нису поделили тако жестоко на партизане и четнике као у Црној Гори. У Србији је постојала изузетно јака подела народа на присталице династија – обреновићевце и карађорђевићевце, која је оставила искључиво негативне последице у повести Србијанаца. У Војводини се овакав вид деобе највише манифестовао сврставањем на присталице црквене јерархије и Беча и присталице Милетића и Будимпеште, итд.
Све наведено упућује нас на још један српски феномен – сеобе. Присиљени од освајача, Турака, Срби су се расејали далеко на север и запад Хабзбуршке монархије. Временом је највећи део рубних Срба однарођен, како они који су остали у Османском царству, тако и они који су населили Хабзбуршку монархију. Оно што је преостало, никада није ваљано интегрисано у српску нацију, а у државотворном погледу остало је неиживљено. Уз то, било је тешко и скоро незамисливо, спојити идеју националног уједињења са територијалном раштрканошћу Срба. Понајвише зато су Срби најјаче и најупорније бранили југословенску државу и били најжешћи заговорници југословенске идеје. Ово питање је толико комплексно да му се мора посветити посебна истраживачка монографија. За нашу тему је битна чињеница да су сеобе узроковале да се српска држава, српска идеја, потом и југословенска држава и југословенска идеја селе с југа на север, што је било сасвим супротно од ширења српске државе ка југу у средњем веку.
Повест је показала, и на Балкану и у Европи, да су националне и унитарне државе стабилне, а да су вишенационалне и федеративне државе нестабилне и склоне распаду и сецесији. У доба Француске револуције поникла је идеја да је нација једна и недељива и према њој су стваране европске националне државе 19. века. У том погледу Бугарска може да послужи Србима као добар пример. Бугари су велику пажњу поклонили јединству нације, како током стварања државе, тако и после. Устав Бугарске (1991) забрањује све организације чија је делатност усмерена против суверенитета, територијалног интегритета и јединства нације, а то јединство нације оличава председник Републике. Понајвише стога што су се овог начела држали, а понајмање што су га унели у Устав, код Бугара није постојала ниједна национална криза која би реметила национално јединство, а поготово изазивала деобе сличне нашим – на Бугаре, Трачане, Румеле или Македонце. Бугарска не признаје ни националне мањине! Бугари су добар пример о идентификацији нације са државом.
У борби за уједињење српског народа Србија је доживела две демографске катастрофе – у ратном периоду Српске револуције изгубила је 21 посто а у Првом светском рату – 30,9 посто становништва. (Трећа демографска катастрофа задесила је Србе у Другом светском рату.) Последице су биле уочљиве већ првих година постојања југословенске државе, а осећају се и данас. Неспорно је да су жртве Србије и српског народа пале за Југославију, историјски промашај и највећи српски губитак који се никада више не може надокнадити.
Као што је много историје сабијено у црногорском кршу, тако је много националне снаге утрошено на обнови српске државности и српских држава у 19. и 20. столећу. Садашња слика, географска, државна и културна српскога народа, веома подсећа на ону из времена после Берлинског конгреса. Срби су кажњени због једног великог покушаја – стварања југословенске државе. Европа која се уједињује, растурила је Југославију која је била уједињена. И Срби поново трче истим историјским путем којим су трачали од Берлина (1878) до Париза (1919-1920). “Кад је већ залуд била толика борба за национално и државно уједињење, хајде да се боримо за духовно. Култура је неуништива лична карта сваког народа. Она и мртве брани од заборава и уништења” (Гојко Ђого).
Срби би морали да схвате да трче поновљени историјски пут ради остварења неоствареног културног јединства, па тек потом националног и државног. Ако су за ту поновљену трку сачували довољно народне снаге.
Радош Љушић