У Србији је јаз између најбогатијих и најсиромашнијих већи него у било којој другој земљи Европске уније, па и региона, показало је истраживање професора Економског факултета о приходима и условима живота, која се редовно спроводи од 2013. године.
Стручњаци поручују да је висока стопа неједнакости већ годинама реалност српске економије и да прети да остави дугорочне последице и на привредни раст и на опште стање у друштву.
Прваци Европе, али у поражавајућој категорији - јаз између богатих и сиромашних не само да је знатно већи од просека Европске уније, него је од 2006. године у константном расту. Подаци Еуростата показују да око 60 одсто грађана Србије, укључујући и запослене и пензионере, има примања мања од 247 евра месечно. Чак 55 пута су већи приходи оних најбогатијих у друштву - њих око 20 хиљада месечно заради нешто више од 13.200 евра, или 33 просечне плате.
Огромне су разлике и између оних најбогатијих и оних који су на лествици примања одмах испод њих. Други најбогатији слој у српском друштву има месечну зараду нешто већу од 900 евра.
А њих је тек око два одсто запослених, безмало десет пута више је оних који су за месец дана рада плаћени између 20 и 25 хиљада динара. Оно што показују бројке, потврђују и грађани Београда са којима је разговарала екипа ТВ Н1:
“Види се разлика између оних који више деценија владају и који су са Дафином и Јездом узели велике своте новца и сад то генерацијама се преноси, и оних који су ојађени у том периоду, и такође се генерацијама преноси.”
“Страшне су разлике, јер ја видим да свет који је врло пристојно обучен изгледа копа по контејнерима. То је страшно, то је недопустиво.”
“Мислим да је велика лаж што причају политичари да се живи боље, дневно гомила људи оде, напусте Београд и Србију. Људи раде, реална плата у Србији је 30 хилљада динара, и у Београду исто.”
Погрешне економске политике државе годима уназад и застарели школски систем само су неки од узрока драстичног раслојавања, каже Тања Јакоби из Центра за истраживање јавних политика.
“Ја бих рекла да смо ми извукли једну од најкраћих или најкраћу шибицу у процесу транзиције, значи прво смо прошли можда најгоре, због тога што смо прошли кроз све оно кроз шта смо прошли и кроз хиперинфлацију и кроз ратове и тако даље и кроз једну приватизацију која је врло често ишла странпутицом, а затим у овом времену када смо имали известан раст, ми смо имали тај раст који није пратило повећање запошљавања”, подсећа она.
Једна од ауторки студије, професорка Економског факултета у Београду Јелена Жарковиц Ракић истиче да нешто више од више од 20 одсто радно способних (између 15 и 64 године) има веома низак интензитет рада.
“А шта то значи - да они за 12 месеци у току једне године, раде у просеку мање од 2,5 месеца”, објашњава она.
Излаз из зачараног круга слабљења привреде, стручњаци виде у ефикаснијим политикама државе, прилагођавању школства тржишту рада и ојачавању синдиката - уз напомену да брзо решење не постоји, и да је за промене потребна чврста воља и време.
Ксенија Павков, Н1
Ауторска права Радио Оаза 2026