Нешто касније он је ухапшен под сумњом да је припадник „земунског клана”, док је недељник „Идентитет” забрањен. Катић је провео 85 дана у притвору, али тужилаштво је одустало од оптужнице против њега. У синоћ емитованом документарном филму он је објаснио да је тај недељник вођа „земунаца” Душан Спасојевић купио за 40.000 евра, као и да је претходном власнику уз новац дао и једног „голфа”, за кога се током акције „Сабља” испоставило да је украден па га је полиција одузела.
– Спасојевића сам упознао негде 1994. године, док сам радио у „Недељном телеграфу”. Писао сам текстове о људима из подземља, између осталог и о неком Микију. Једном ми се на поруку упућену преко пејџера, уместо Микија телефоном јавио Спасојевић. Давао ми је информације о неким убиствима, никада ме није слагао. Познанство је прерасло у пријатељство. Знао сам да има легитимацију ДБ-а. Нисам знао да је убијао... Да се бавио криминалом – то да, као и сви који су радили за ДБ – изјавио је Катић.
Он је рекао да су многи долазили код Спасојевића у његову кућу у Шилерову улицу у Земуну, тражећи од њега разне услуге или посредовања.
– Душан Спасојевић није ништа тражио од нас. Тражио је само да му не нападамо Цецу и да му нападамо Чумета. Ето то је тражио – рекао је Катић о утицају власника на уређивачку политику „Идентитета”.
Управо због текстова, попут оних објављиваних у „Идентитету”, после атентата на Ђинђића, у јавности се појавила теза да су медији, „сатанизацијом” и сталном критиком владе коју је водио, стварали „амбијент” за његово убиство.
– То нису били тиражни медији. У то време највећи тираж су имале „Вечерње новости” и „Блиц”. Они су креирали јавно мњење, а још више креирале су га телевизије. Ту су РТС, „Пинк” били кључни – каже Веселин Симоновић, главни и одговорни уредник „Блица”.
Ипак, и угледни медији оптуживани су да су узели учешће у сатанизацији Ђинђићеве владе. Александар Тијанић, у време атентата колумниста НИН-а, сматра да то није било могуће јер су „све дневне новине са тиражом преко 50.000 примерака и све телевизије” у то време биле управо – под контролом владе. Миша Бркић, тада новинар „Времена”, који се стицајем околности у време атентата задесио у непосредној близини зграде Владе (ишао је на састанак Савета за борбу против корупције), има другачије мишљење.
– Ја сам видео као новинар професионалац да је 2002. година била година медијске хајке на Ђинђићеву владу и на њега као премијера – каже Миша Бркић.
Да премијер није добро стајао у медијима слаже се и главни уредник агенције Фонет Зоран Секулић: „Мој генерални утисак је да медији нису благонаклоно гледали на Ђинђића. Било је оних који су га подржавали, али мислим да је тај део био у мањини.” Али, може ли се поставити питање одговорности медија?
– Одговорност медија састоји се у томе што су у оквиру кампање која се водила против Ђинђића – или у оквиру кампање која би се водила против било кога ко би тада био на његовом месту – некритички преузимали информације које су добијали од странака и тајних служби и онда их објављивали – сматра Драган Јањић, тада главни уредник агенције Бета.Док се пажња усмерава према медијима, као да у други план пада одговорност МУП-а Србије за безбедност премијера посебно након што је „земунац” Дејан Миленковић Багзи покушао да камионом заустави колону аутомобила код „Београдске арене”.
– Ја ћу пре да поставим питање шта је радила полиција после покушаја атентата на Ђинђића. Мислим да је њихова одговорност много већа од било ког ђубрета од некаквих дневних новина – каже Антонела Риха, у то време главна уредница Радија Б92.
У синоћ емитованом филму посебна пажња посвећена је брифинзима за новинаре, уведеним после атентата. Те вечери у владу је позван Александар Мандић, потпредседник Управног одбора РТС-а. Владимир Поповић Беба, шеф Бироа за комуникације, предао му је слике припадника „земунског клана” рекавши: „Ово су убице, ово је банда, они су га убили!”. Тражио је да се слике објаве у Другом дневнику националне телевизије.
Мандић је однео фотографије у редакцију, ставио их на сто у Деску. У телевизији су се затекли државни руководиоци који су гостовали у ванредном програму који је током поподнева почео да се емитује. Министар правде Владан Батић је, када је видео слике, био видно изненађен. Фотографије су објављене у Дневнику и тада је јавност први пут чула да власт за атентат сумњичи бившег команданта ЈСО Милорада Улемека Легију, Душана Спасојевића и „земунски клан”.
У вечерњим часовима 12. марта 2003. године, док се припремају специјалне емисије и специјална новинска издања, готово свим уредницима звоне телефони. На линији је особље владиног Бироа за комуникацију. Нико из медија није био одушевљен оним што је чуо на брифингу за главне и одговорне уреднике у Влади Србије.
– То да се могу да користе само информације из полицијских извора је нешто најглупље што неко може да стави пред медије као захтев – каже Драгољуб Жарковић, главни уредник „Времена”.
Већ на брифингу за главне уреднике у Влади Србије провејава питање одговорности медија за, како ће се то касније назвати, стварање климе у којој је могућ атентат на премијера.– Стекао сам утисак да се медији лако могу наћи под сумњом да су део те приче која је допринела атентату на Зорана Ђинђића – каже Зоран Секулић. 
Оптимизам и слутње премијера
На владином коктелу за главне уреднике крајем фебруара 2003. године Зоран Ђинђић је пришао уреднику ТВ Б92 Александру Тимофејеву и похвалио ову телевизију због професионалне храбрости да објаве интервју с Љубишом Бухом Чуметом, будућем кључном сведоку сараднику против „земунског клана”.– На том коктелу у бившем Музеју револуције, пришао ми је Ђинђић и рекао: „Свака част, баш имате храбрости да то објавите. Одлично, одлично! Само чувај се...” Ја сам му рекао: „Шта ја имам да се чувам, ти се чувај”. Последње што ми је Ђинђић рекао било је следеће: „Ма јок, не брини, неће мене нико!” – рекао је Тимофејев.
Судећи према подацима објављеним у синоћ емитованом документарном филму, премијер је убрзо променио мишљење.– Видео сам Ђинђића десетак дана пре његовог убиства. Седели смо у његовом кабинету и причали и онда ми је Зоран рекао: „Еј, Бујке, види – до краја пролећа више нема мафије у Србији”. Ја сам га питао: „Да ли знаш колико има људи у Србији који су учили да убијају, који су убијали и који ће тебе да убију за џабе?” Зоран је у милисекунди рекао: „Дућа и Легија имају таквих двеста овде и петсто у Босни!” А ја сам га онда питао: „Па шта ти имаш, човече?”
М. Г.