Рођен је 12. марта 1880. године, један од најталентованијих песника српске књижевности. После завршене гимназије, био је учитељ у селу Прлити, затим царински чиновник у Београду, али је најмање био склон чиновничком реду - живео је боемским животом. Са писцем Симом Пандуровићем, једним од оснивача српске модерне, уређивао је часопис "Књижевна недеља".
Први светски рат га је одвео у туђину, а утопио се у мору крај грчког острва Крф 1917. године, када је немачка подморница торпедовала брод којим се из Француске враћао у отаџбину.
Лирика му је аутентична, веома сензибилна и флуидна, музикална у ритму и емоцијама, окренута унутрашњем животу, маштању и халуцинацијама. Његов песимизам исказује визију смрти, злосутности и дубок лични бол.
Дела: збирке песама "Утопљене душе", "Ми чекамо цара".
Владислав Петковић-Дис
Уздах са Дунава
На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.
Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.
Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.
Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.
И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:
"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?
С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."
Ауторска права Радио Оаза 2026