„Никада и нигде нисам говорио о раздвајању популације, ја кажем државно раздвајање”, казао је Караџић, тврдећи да је „три Босне иницирала” Бадинтерова комисија. Како је рекао, „Срби су предлагали да БиХ буде као Швајцарска, а Сарајево као Брисел”.

Караџић је цитирао речи мировног посредника Сајруса Венса да „Караџић жели да избегне рат по сваку цену”. „Без рата нема ни удруженог злочиначког подухвата”, сугерисао је Караџић. Подсетио је да је српска страна, у марту 1992, прихватила Кутиљерове принципе по којим би БиХ у постојећим границама, са три етничке јединице, постала независна држава.

Тврдио је да је рат у БиХ избио зато што је председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић повукао потпис са тих принципа. Негирајући пресуду о терорисању становништва Сарајева, Караџић је казао да је „у Сарајеву за 1.400 дана уличних борби и рата” било мање жртава него што би било да је град заиста био подвргнут терору.

„Погинуло је око 6.000 муслиманских бораца и врло мало цивила, као и 4.000-5-000 Срба...Срби су се само бранили, а Муслимани изазивали инциденте и оптуживали Србе да би добили страну интервенцију”, тврдио је Караџић.

Осврћући се на налаз из пресуде да су српске снаге терорисале Сарајево да би принудиле тамошњу власт на преговоре, Караџић је рекао да је „управо обрнуто”. „Муслимани су изазивали терор да би избегли конференције”, казао је он. „Муслимани су гађали сами себе да би изазвали војну интервенцију. Зашто би Срби терорисали Сарајево да изазову интервенцију?”.

Караџић је цитирао једног од команданата Унпрофора Мајкла Роуза да је „пре правило него изузетак” да инциденте изазива муслиманска страна. Рат у БиХ, Караџић је приказао као последицу ;незаконите одлуке муслиманско-хрватске већине о отцепљењу. „БиХ није имала право да се отцепи без српске сагласности”.

Подвлачећи да је одбрана земље била уставна обавеза, Караџић је оценио да је „терећен за легалне ствари на које сам био обавезан” и да би „био суђен за велеиздају да их није урадио”. „Тужилаштво и, на жалост, пресуда кажу да нисам имао право да се противим сецесији БиХ”. Караџић је тврдио и да је „пресуда пуна мојих искривљених речи, које је тужилаштво подметнуло судском већу”.

Као пример навео је свој говор у Скупштини БиХ, 15. октобра 1991, у којем је, између осталог, казао да ће Муслимани нестати, ако муслиманско-хрватска већина декларацијом о суверености БиХ, насупрот српском противљењу, поведе земљу на „аутопут пакла” којим су претходно кренули Хрватска и Словенија.

„То је била молба и упозорење да се не ради оно што нас води у рат. Тај говор се не може другачије тумачити”, тврдио је Караџић. „Једина страна која је до последњег тренутка попуштала да се рат не би догодио јесу Срби”. Данас започети одговор на Караџићеву жалбу на првостепену пресуду, хашко тужилаштво наставиће сутра. (Бета)

Тужилаштво тражи да се Караџићева жалба одбаци

Тужиоци међународног суда у Хагу затражили су да као неоснована буде одбачена жалба Радована Караџића на првостепену пресуду којом је осуђен на 40 година затвора због геноцида у Сребреници, прогона Муслимана и Хрвата и других злочина током рата у БиХ.

Одговарајући на жалбу одбране, тужитељка Катрина Густавсон (Густаффсон) одбацила је Караџићеву тврдњу да се залагао за „политичку аутономију” Срба у БиХ и да су злочини који су, по пресуди, почињени над несрбима у 20 босански општина били „ненамеравани”.

Тужитељка је назначила да је осуђујућа пресуда утемељена на чврстим и обимним доказима које је расправно веће помно проучило.Густавсон је казала да је доказано Караџићево учешће у удруженом злочиначком подухвату у циљу трајног и насилног уклањања Муслимана и Хрвата са великих делова територије БиХ ради остваривања српске доминације.

Расправа о жалбама Караџића, али и тужилаштва, на првостепену пресуду биће настављена сутра. У својој жалби, тужиоци су тражили да Караџић буде проглашен кривим за геноцид у још шест општина у БиХ, поред Сребренице, те да му казна буде пооштрена на доживотни затвор.

Хашки трибунал је Караџића (72), бившег председника РС, 24. марта прошле године, прогласио кривим за геноцид у Сребреници; прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање становништва Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимање припадника Унпрофора за таоце, 1992-95. Ти злочини били су почињени, по пресуди, у оквиру четири удружена злочиначка подухвата. 

Бета, Политика