Поред Душка било је ту још пуно мудрих и паметних људи који су стварали и неговали дух Београда. Често у кафанама, поред музике, вина, ракије... Када се помене боемски дух некако се одмах помисли на Скадарску улицу.

Све до средине 19. века Скадарска улица се налазила ван граница Београда, настањивали су је углавном Роми који су касније протерани одавде и послати на Чубуру, други део града. У то време, испресецана рововима, баруштинама и смрадом била је све само не безбедан део града. Често су се ту размиривали Срби са Турцима, па су у непосредној близини, код Стамбол капије, Турци постављали палисаде (зашиљене колце) на које би качили одрубљене главе. То су била упозорења којима су Турци застрашивали Београђане. 

Колико је ово био другачији крај од оног туристичког данас, говори и да се могло налетети на вукове. Но, А 18. априлаа 1876. године Али Риза паша предаје кључеве града на Калемегдану, кнезу Михајлу. Тај догађај је означио ослобођење и реформе у културном и економском погледу. Временом Скадарлија поприма други изглед, те постаје стециште умних људи. Постоје бројне анегдоте о људима који су овде били чести гости. 

Постојала је кафана Дарданели, коју је често посечивао Бранислав Нушић, тада као професор гимназије почео је да препознаје своје ђаке који су често пили рум и чај и играли картарошке игре. На крају је једном и пришао и рекао : „Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!”

Кафана је и иначе у српском народу имала посебан статус, па тако су се ту уговарали еснафки послови, адвокати су се договарали, уговарани трговачки послови. Писале драме, песме.

Ђура Јакшић је у кафани „Златни бокал” написао готово целу драму „Станоје Главаш”, а Бранислав Нушић био је спреман да за своје фељтоне и шале које су излазиле у „Политици” кафанске госте части пићем или ручком. 

Стихове познате песме о Светом Сави, „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира”, Војислав Илић је записао у кафани „Дарданели”.

Београд је један од најстаријих градова у Европи па још ако се узме у обзир Винчанска култура потом Келти, Римљани, Словени, Турци... сви су они оставили траг на том месту где се Сава улива у Дунав. Вероватно да сва та мешања племена, народа, честе размирице, ратови су условили да Београд има нешто што други европски градови немају. Вековима између Византије и запада, између Оријента и опет запада, између Русије и запада, између духовности и капитализма. 

Београд, увек широм отворених руку дочекује сваког странца. Није ни чудо што је један од најпосећенијих градова сопственог континента. Сваки турста ће посетити споменик кнезу Михајлу, обићи Кнез Михајлову улицу, отићи у Земун, на Калемегдану видети невероватан поглед ка средњој Европи. Прошетати подземљем, видети римски водовод, катакомбе, можда видети и римски бунар који није из доба Римљана. Посетити музеј посвећен Николи Тесли, Народни музеј, Етнографски, видети мјузикл, одгледати представу. Може и да се прошета уз Аду Циганлију, по Авали, Топчидеру или Кошутњаку. 

Пуно је скривених места и прича о овом великом граду а опет мало тога може стати у ових пар редова. Оно што је битно је да те се сетимо Београде, знај да мислимо на тебе и на твоје житеље, а наше пријатеље. Пуно смо се дружили, пружио си нам школовање, културу, изласке, излазе, погледе, живот. Хвала ти Београде и срећан ти рођендан.

Радио Оаза, Сања Вукмировић