Ово виђење је уграђено и у најкасније написано, али најпопуларније, не-синоптичко Јеванђеље по Јовану. У складу са том традицијом, одређено је да се Васкрс слави у недељу у седмици после пасхалног пуног месеца, односно у недељу после првог “еклезијастикалног” пуног месеца после 20. марта.

Конвенција коначно је и усвојена на Првом сабору у Никеји 325. године. Но, мимо поменуте дефиниције, у пракси, при црквеном одређивању датума Ускрса искључиво користе такозване епактне таблице. Назив епакти потиче од грчке речи епактóс, уведен или уметнут, а означава број дана за колико соларна година премашује јеврејску, лунарну.

Месец обиђе пут око Земље за 29 дана, 12 сати, 44 минута и 3,3 секунде, тако да лунарна година у збиру износи само око 354 дана. Зато је у овом календару увек недостајало око 11 дана годишње. Да би се тај мањак надокнадио периодично су се убацивали ванредни месеци, а цео циклус се понављао на сваких 19 година.

Тако је и при одређивању Васкрса почела да се користи таблица, развијена у VI веку, са 19 пасхалних датума из које се датум Васкрса чита на основу остатка при дељењу са 19. Метод је развио александријски математичар Дионизије Ексигуус, заслужан за израчунавање године Христовог рођења и увођења нове ере у рачунање времена.

„Наука кроз приче“ је медијска иницијатива која на друштвеним мрежама и у традиционалним медијима свакодневно објављује оригиналне прилоге инспирисане научним сазњанима. Уз подршку Института за физику у Београду, „Данас“ представља 77 изабраних прича са портала www.naukakrozprice.rs

С. Бубњевић, Данас

Илустрација: Пол Гоген, Жути Христ, 1889. Albright-Knox Art Gallery, Buffalo, NY, US