Са овим планинским врхом и племенитим војводиним именом мене као да је повезала нека чудна судбина. Када је деведесетих година прошлог века Основна школа „22. децембар” у Београду мењала име у „Војвода Радомир Путник” подигао сам руку и подржао предлог у школском одбору да се знаменито име дâ мојој некадашњој, а тада, образовној установи мојих ћерки.

И сам сâм био путник, првобитно по некадашњим југословенским република, онда европским државама и теренима да би свој радни век наставио по североамеричким преријама. Градове нисам бројао, планине мање памтио, пређене километре незабележено савладавао, али зато нисам заборавио племенитог војводу, а ни његов понос што се горостасно уздигао у висину чак до 2.940 метара над морем, па сам га оправдано на корице једне своје путописне књиге из 2012. године истакао да ми сјаји као светионик.

Врх Путник слави своју стогодишњицу а ја пунолетство мог боравка у Канади. Колико год да је војвода по презимену немиран дух, толико сам и ја по професионалном занимању – само су његове стазе биле ратничке, моје истраживачке. Прегрме војвода пет великих битака, не стиже да види последњу, ону најславнију, кајмакчаланску, а ја савладах пет континената, све „одгурајући” један од другог кроз милионе година, не стигавши на најстарији, аустралијски.

Колико год да ми је Србија данас тамо далеко, врх Путник ми је толико близу, скоро на дохват руке. Не треба ми ни носталгија, ни једноставна српска реч, ни псовка, ни ракија, још мање гибаница или млади сремски сир, орах или сува шљива – све је то заменило ово планинско узвишење и кад год пожелим део српског, изађем на терасу и погледам како врх Путник дере облаке и горопадно се уздиже у незамисливе висине.

Нису ми потребни ни шака ни грумен српске земље да ми тугаљиво сећање на родну груду потискују, довољно ми је да видим тај удаљени стеновити монолит и да самоме себи кажем како је неко некада давно визионарски, пре једног века, осмислио име као да је знао да ће у ове крајеве доћи неки Путников потомак.

Сваке године сагледавам тај лагани сезонски климатски ход као додатак моме српском пореклу. Ех, да се ту негде сјатила братија од Тесле, Пупина, Мике Аласа, Панчића и Цвијића, па да и сâм кренем на тај планинарски подвиг – највећи српски планински ланац.  

Врх Путник је збрисао темељно све моје трагове носталгије и уместо ње ми подарио понос и осећај узвишености. Нисам, наравно, на крову света, али јесам на својој земљи, на крилима јунака и ратника. Немам разлога да жалим за Србијом кад ми пред очима свакодневно поиграва планински врх Путник у веначним канадским Стеновитим планинама.

Биће да свако у животу пронађе свој чаробни део земље и да се свима чини да је његов као суво злато вредан или сафир редак.

Владо Милићевић, Канада, Још слика