Устаници су 9. марта 1807. године, потпуно ослободили Београд од Турака, иако је град, као политички центар пашалука, био чврсто утврђен и поседнут јаким јаничарским снагама. Они су током 1804, 1805. и 1806. године безуспешно покушавали да заузму београдску тврђаву и тек 8. јануара 1807. београдски везир Сулејман-паша био је принуђен да преда Горњи град, а два месеца затим и Доњи град.
Око 25.000 српских устаника под вођством Карађорђа Петровића град је затекло у рушевинама. Он постаје престоница тек ослобођеног дела Србије и симбол слободарских традиција њеног становништва. По обнови он постаје и значајан привредни, трговачки и културни центар.
У њему је већ 1807. године заседао Правитељствујушћи совјет (српска влада), а од 1811. године ту се налазе и прва министарства. Из Војводине и других крајева долазе виђенији људи и интелектуалци, међу којима Сима Милутиновић и Доситеј Обрадовић, који је 1808. године основао прву Велику школу.