У средишту обележавања празника Сретење налази се почаст најзначајнијим личностима савремене српске историје - вожду Карађорђу Петровићу и књазу Милошу Обреновићу. У темеље наше државе уткано је њихово дело, које по много чему осликава и сва искушења са којима се у свом политичком узрастању носио српски народ. Устанци, ратови, уступци великим силама, убиства, оснивање институција и стицање државности обележили су славне, али и тегобне деценије 19. века.

- На Сретење 1804. Србија је отворила врата слободе, а 1835. врата демократије. Ако је Карађорђе био слобода, Милош је без сумње био држава - порука је коју држава шаље на данашњи дан, уз обавезно присећање на високе домете деловања двојице великана.

Најважнија тековина Првог српског устанка подигнутог хладне зиме 1804. у Марићевића јарузи у Орашцу, према оцени историчара, јесте свест да је слобода народа насушна, али и достижна. Ова мисао изнедрила је не само војничке победе, већ и трајни колективни дух независности и отпора освајачима.

Владавином кнеза Милоша направљен је још један корак. Димитрије Давидовић, по угледу на Француску, написао је устав који је укинуо феудални апсолутизам и у центар поставио слободног грађанина.

"Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским, како у обрани, тако и у казни на свим судовима от најмањег до највећег", записано је у Сретењском уставу. "Свакому грађанину Србскому отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се само нађе, даје способан и достојан к њима. Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се усуди дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбедности, био он ко му драго и откуд му драго".

В. Новости, Радоје Драговић