Нећу, наравно, цитирати познату Нимлерову песму, која је, како каже Херман Брох, спасила Немачку, као Нимлерово антифашистичко деловање, песма која се завршава стихом, да када су дошли по мене, није било никога да то каже. Срамота ме да се бавим овим цитатом ба због дубоког поштовања, а и зато што га ретко ко не зна, а опет гледа зло у доласку., и не мари за упозорење. И не само у доласку. Већ у превладавању и очигледној превласти.

Мука са фашизмом је и у томе што се не види одмах, наиме није лако признати да то што видите јесте фашизам. Постало је некако срамота рећи - фашизам. Са једне стране чини се као да се излизало, уигравањем током дугих година, а са друге, тешко је тиме се бавити јер изгледа одвећ драматично, и може вам се рећи, што и бива, да дижете панику, и да су у питању елементи фашизма, натрухе, али никако систем у целости.

А сад нешто о фашизметини. То што се догађа Мариники Тепић, која се усудила да у фашизам увеже, и у Парламенту то искаже, фашизмиће и фашизметине, то јесте да укаже на повезаност, испреплетаност СНС-а, државе и група које су се у рату звале „парамилитарне“, иако је било јасно да су субординиране, то су и данас „у миру“ десничарске организације, свима добро познате и гајене за употребу од стране власти и за државни и партијски тероризам. Што не значи да се не могу отети контроли, јер то је барабски систем који су научили. А који, на жалост, многима изгледа инциденталан и смешан. Није смешно.

Е, Мариника Тепић, посланица Нове странке, баш је урадила свој посао, посланички, и именовала људе, догађаје, учеснике, што је све сажето и драматуршки прегледно рекла гостујући на „Н1“. И како су фашисти и фашистичке групе повезане, каква је тек ту међународна сарадња. Дакле, Мариника Тепић није рекла ни „десничарске организације“, ни „ултрадесничарске организације“, ни „екстремистичке организације“ (чувена теорија о два екстрем - левом и десном, теорија о свим тоталитаризмима, која нам долази главе и не само нама). У ствари, фашисти употребљавају, радо и успешно, тековине демократске пристојности, толеранције, па ће они онда друге, оне који указују на проблем, назвати фашистима, и не само назвати, већ се и у симболична места страдања од фашизма уселити. Јер, како рече Зоран Ђинђић који баш трпи употребност себе самога, рећи да онда када све свуку у блато, својевремени радикали, позивају на дијалог, у блату које су произвели, између осталог и тако што стида немају. Све што је Мариника Тепић изговорила звучи познато, и зато јесте опасно. Опасно је и то што ће се многи упитати зашто баш њу прогањају, зашто баш њој исписују графите, зашто баш њој „Мариника схвати, нећемо стати“. Па зато да би се многи баш то питали, и да би се преплашили да случајно и они не кажу јавно шта им се догађа, у акцијама „од врата до врата“, и другим „цивилним“ приликама.

Фашистичке зборове на утакмицама и на „терену“ види велики број људи, и зато, због велике јавности они наилазе на осуду. На жалост и на допадање, јер да није тако ово оргијање би се зауставило. Али зато, тамо где догађај није спектакуларан, иако је Парламент у коме је говорила Мариника Тепић на свој начин спектакуларан, по потискивању, притискивању и одбацивању сваке са напредњацима асинхроне мисли, што је само по себи ситуација коју еуфемистички називамо популизмом, Мариника Тепић би требало да звучи, да делује, као да је „провокатор“, те да се тиме њен иступ обеснажи. Међутим, како посланица Тепић има намеру да ради посао који јој је у опису радног места посланика, и да се бави круцијалним стварима у овом друштву, тако је треба свим средствима ућуткати. „Мариника схвати, нећемо стати“. Мариника је схватила, али није стала. Већ о томе шта јој се догађа говори, јавно говори, а то је начин да се појединачан случај, који то није, повеже са свим случајевима на стадионима и у животу.

Речју, Мариника Тепић се не привикава на фашизам. Она то „не отура“ од себе, као губу, да би „преживела“. Већ инсистира да оно што се њој догађа није никакав изузетак, да се у „капиларној власти“ не догађа само њој, већ да је то природа система у коме живимо. И да неправедно и лажно оптужених не би било само када би друг Стаљин знао да је дотична или дотични у Гулагу. Него он не зна.

Све је ово познато, нарочито онима који нешто дуже живе, па су се нагледали разних упозоравајућих призора. Који су се развили у ратне и не само ратне „догађаје“. И играју се сваки дан. А ако су реални, фашисти, а јесу, онда је све друго прилично бесмислено, или је у сенци фашизма.

Опасно је што ће многи рећи „Па то знамо“, „Шта се чудиш“, „Зашто ниси на то навикла“.

На то се не навикава, и зато су упозорења и говор Маринике Тепић о нечему тако основном, што претходи свакој пристојности, од пресудне храбрости и важности.

Борка Павићевић, Данас

Погледајте разговор са Мариником Тепић