Чак не само у политици. У менталитету и животном ставу. Код нас се види та амбивалентност. Релативност. Јесмо ли за Европу или нисмо. Не верујемо ми Европи, а за то имамо историјске разлоге. Не верујемо ни Русима, али мање него Европи. Та биполарност, раздељеност је и наша предност и наша мана.
Никада ни себи ни другима нисмо били јасни. А можда је само у питању понос. Елементарно достојанство. Волимо да смо неко и нешто, а то сами не можемо, или још нисмо схватили како можемо, те нам остаје да инатом потврђујемо самосвојност и аутентичност. Али инат је фанатизам. Помиреност са лошим исходом. Пристанак на смрт. Свеједно ми је, толико је живот ништа да бар смрт буде нешто. Ако је тај тренутак ината нешто онда сам и ја нешто. А не ништа. Пуцајте ја и сада држим час. Херојство као изразпомањкања рационалног духа. Духа живота. А народ има мудрости. Преко прече, наоколо ближе. Али ми волимо преко. Што пре у екстрем, у крајњи исход. У победу са великим „п”. По цену живота. Има нечег поетског у томе. Има поезије у нашој увек Пировој победи. Не осећамо да смо живели, ако нисмо патили. Велика херојства подразумевају и велике жртве и наравно ситан ћар. Али од нечег се мора живети. Хајдучија? Данас су велике патриоте велики лопови? Али тако је било и јуче. Да ли ће тако бити и сутра? Велико самоуништење нације која је имала шансу. Треба ли да нас толико остане колико за под једну шљиву, па онда Јово нанаво. Све испочетка.