На податак да је Милена Дравић остварила око две стотине улога подсетио је Радослав Зеленовић, додајући и да је сарађивала са најзначајнијим редитељима као што је Соја Јовановић, Булајић, Бауер, Макавејев, Павловић, Карановић, а за улогу у „Посебном третману” Паскаљевића добила је награду за споредну улогу на фестивалу у Кану.

Своје сећање на то како је упознао Милену Дравић са присутнима је поделио редитељ Стефан Арсенијевић.

- На трећој години студија позвао сам Милену Дравић и понудио јој улогу. Милена је рекла да оставим сценарио на портирници Београдског драмског позоришта. Тек тад сам схватио да сам највећој звезди југословенског филма понудио малу улогу у студентском филму. Био сам јој захвалан што је нашла леп начин да ме одбије. Међутим, после два дана она је, пуна ентузијазма, прихватила улогу. Снимали смо једног децембарског дана, на минус 14, а кроз промрзлу камеру виделе су се само сугестивне Миленине очи. То је оно што теоретичари филма дефинишу као истински филмски доживљај. Ни лоша камера, ни хладан дан не могу то да умање. Сви смо имали утисак да смо постали део југословенске кинематографије јер смо тада снимали филм са Миленом Дравић - рекао је Арсенијевић.

Раде Шербеџија је истакао да је Милена Дравић његова другарица, „најдража глумица и наша љубав”. - Кад кажем љубав, то је онако како се љуби море и небо, и све оно што је изнад тебе и изван тебе, а опет тако дубоко твоје. Милена је смисао овог нашег унутрашњег тражења истине и свакако неко ко је највише полетео у апстрактно од свих нас који смо се бавили позориштем у Југославији. И проћи ће године, и проћи ће времена, али кад се тамо негде буду слагале књиге о свима нама, Милена ће стајати на првој степеници тог нашег успињања.

- Шта је у њој тако посебно чаробно? Није то вештина само, није то ни лепота сама, ни њена чедна природа, благи осмех, ни поглед препун дечјег сна. То је све то и опет нешто друго. Нешто што само она јесте и нико други... Она је на страни слабих, она је против неправде и глупости, и против власти као такве. Као права хероина знала је увек стати на страну свога народа и своје публике. А њен народ је сав народ ове планете. Јер, Милена је надреална. Она је фикција, симбол и доброта сама. Њој припада њено плаветно словенство и посвећеност према традицији, историји, коренима народа којем припада - рекао је Шербеџија, и затим отпевао „Девојко мала” и говорио стихове Арсена Дедића.

Милена Дравић је захвалила публици која је дошла да је подржи приликом уручења овог великог еснафског признања.

- Више од две године нисам наступала. Судбина је ваљда тако хтела. Али оно што знам јесте да су у цео овај простор, на сцени, у гледалишту, гардеробама, чак и у зидовима утиснуте велике емоције, стрепње, трема, надахнуће, радост играња, а под будним оком душа Бате, Руже, Боре, Пере, Циге, мога Драгана, Ђузе. У овом позоришту је добро што нема прваке у хијерархијском смислу. Овде играју глумци из свих београдских, и не само београдских позоришта. Растерећени притиска „бити првак” осећамо се добро, атмосфера је сјајна. Хвала свим говорницима који су ме данас хвалили, чак и превише – рекла је Милена Дравић.

Јуче је представљена и монографија „Милена Дравић” аутора Татјане Њежић, у издању Удружења драмских уметника Србије. У монографији, на 250 страна, свој запис о овој познатој глумици оставили су: Душан Ковачевић, Ранко Мунитић, Бранка Оташевић, Паоло Мађели, Рената Улмански, Желимир Жилник, Мира Фурлан, Борка Павићевић, Иван Меденица...

М. Сретеновић

Због ње је Београд лепши

Глумица Јелена Ђокић је испричала да је у представи „Бокешки D-мол”, била ћерка Милени Дравић.

- Остала сам још тада обасјана тим сјајем. Милена је остала наша звезда водиља која показује како се воли свој посао, како се цени публика, како се поштују партнери на сцени. Када је деведесетих година требало да се преселим из Сплита у Београд, мама ми је, да ми олакша селидбу, рекла: „Замисли, шеташ се Кнез Михаиловом и сретнеш Милену Дравић!” 

Због ње је Београд био лепши, Србија постала део света, а гламур био и у комбију, рекла је Јелена Ђокић.

Политика