Планови и скице кућа архитекте Божидара Петровића представљени су, током фебруара, на изложби у Сирогојну - етно насељу на падинама планине Златибор у југозападној Србији.
Изложба насловљена “Кућа је наша велика суштина” хронолошки је приказ Петровићевог професионалног рада, током којег је аутентична функционална и естетска решења српских неимара из прошлих времена користио као инспирацију за пројектовање савремених стамбених објеката. Његове идеје и стваралаштво представљамо у КУЛТУРНОЈ ПАНОРАМИ, коју је за вас припремио Слободан Живановић.
“Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни. Они су кристализација вековних искустава и најдубљих душевних импулса... Кућа у суштини јесте, а у времену иза нас је и била, један од најрепрезентативнијих душевних израза људи одређеног поднебља”. Ово су речи реномираног представника српске архитектуре из друге половине 20. века Божидара Петровића. Овај архитекта и некадашњи професор београдског Архитектонског факултета познат је по настојању да традиционалну српску и балканску архитектуру пренесе у модерну епоху тј. живот данашњег човека. Љубав према селу и природи, истраживање баштине народног градитељства, с тежиштем на регионалне карактеристике и квалитете, у основи су стваралаштва овог аутора, рођеног 1922. године у селу Дићи, на обронцима планине Рудник.
Највећа вредност традиционалне српске куће – по речима Петровића – је у томе што је рођена само из потребе, што је једноставна, по мери човека и што је изнедрена из живота и не служи за рекламу или престиж. “Стара српска кућа је изванредно пропорционална. Њене геометријске вредности су задивљујуће. Ту има стандардизације која је вековима прочишћавана...Тај дух покушавам да ухватим и да га транспонујем у савремену српску кућу” – рекао је Божидар Петровић у једном од интервјуа. Грађевинску умешност српских неимара из прошлих времена, овај архитекта не копира “слепо” већ је прилагођава и допуњује сагласно захтевима савременог живљења. “У свом раду ја се не враћам наслеђу и традицији, него од њих полазим” – наглашава он.
Куће, које је осмислио Петровић, су грађене од природних материјала – дрвета, опеке и необрађеног камена. Обично имају високе четвороводне кровове, на којима су визуелно упечатљиви оџаци с “декоративним капама”. На кров се често надовезују велике, подупрте дрвене стрехе. У саставу куће, готово по правилу, је и трем - карактеристичан већ вековима за архитектуру Балкана као место где се кућа стапа са околином. Лепоту здања употпуњује и ритмика прозорских окана. У унутрашњости доминира дневна соба, која се обично налази у средишту објекта и отворена је према трему. Петровић ентеријер куће уређује по принципу топлине и удобности, што постиже једноставном обрадом површина и сведеним елементима покућства.
Од 1952. године до данас Петровић је сачинио више од 200 архитектонских пројеката широм Србије, од тога седамдесетак за куће инспирисане традицијом. Прва таква настала је 1969. године. Међутим, управо крај 60-тих и почетак 70-тих година прошлог века је период када је у неким деловима Србије настала масовна изградња нерационалних кућа кичастог изгледа, па у таквој атмосфери идеје Божидара Петровића нису одмах прихваћене. Ипак, временом објекти за становање које је он смислио осведочили су се као позитивни примери, те је добио и заслужена признања - рецимо Вукову награду за уметност 2002. године и Велику награду за архитектуру за 2006. годину, коју Савез архитеката Србије додељује најистакнутијим члановима.
Међународни Радио Србија
Ауторска права Радио Оаза 2026